normalno je imati crne misli.
normalno je kriviti sebe.

Budem prvo malo o krivnji...
Znas i sama da ti nisi kriva za situaciju, ti znas da nisi kriva za porod prije vremena...tvoj racionalni dio uma to zna, ali trebati ce puno vremena da se pomiris sa tim. Zaista , ti nitko ne moze u tome pomoci, to ces morati - sama. Vjeruj mi , doci se jednom i taj dan.
Ali sto uciniti sad? Osjecaj je tu.
Ne trebas napraviti - nista. Priznaj sebi da je tu, ali ne dopusti da te blokira. Ne dopusti mu da ti brani da budes ono sto jesi- majka. Izvuci najbolje sto mozes iz svakog sata, iz svakog dana.
Biti ce boljih i losijih dana. Kad dođu losi, pusti ih da prođu. Iza njih doći se bolji. I opet losi. To je kao neki ciklus, ali svaki put kad dodu loši bude malo lakse.

A sad o losim mislima...
I to je nomalno. Potpuno je normalno da te ponekad preplave, potpuno je normalno da tvoj mozak zeli proći sve moguce situacije...Nije to niti dobro, niti loše. To su samo misli.
Ono sto je meni pomagalao je da ih prihvatim da postoje i onda ih pustim da odu.
nisam bjezala od njih, nisam im davala paznju. Došle su , priznala sam da su tu, i onda sam ih pustala da odu.

Onako prakticno, meni je pomagalo da budem aktivna u brizi oko kceri. Uvijek sam mislila što JA mogu uciniti u ovoj nenormalnoj situaciji normalno ( za obicno , svakodnevno roditeljstvo). Mozda je meni bilo lakse ( i teze) jer sam se za borbu nakon poroda spremala od 22 tj. trudnoce. Imala sam vremena srediti misli i odrediti najvaznije.
A to se zapravo svelo na samo dvije stvari: izvuci najvise od roditeljstva u nenormalnim uvjetima (ne dopustiti da mi strah stane na put da budem majka i cinim sto majke u normalnim okolnostima rade), i drugo: ne dopustiti da mi kcer bude niti dan duze u bolnici nego sto joj treba bolnicka terapija . I tako je i bilo.