linalena prvotno napisa
taman smo u petrovoj počeli raditi vježbice (prije je radila fizijatrica s njim onda je meni pokazala što da radimo kada god mogu)kada se ovo desilo, gore mislim da zasada ništa ne rade ali kada ode na post vjerujem da rade nešto
ja pokušavam sada s njim raditi koliko mogu, teško mu je dohvatiti obje ručice u inkubatoru, ali radimo koliko možemo...npr ručicom da se dira po licu, pa da skupi rukice, pa da s rukicom dira koljena i tako minimalno koliko mogu. Inače je hiperaktivan, kažu dosadno mu u inkubatoru, stari je on već. Ne može samo ležati na mjestu pa putuje unutra i tak zabavlja osoblje.
A ja sam zadnjih dana potpuno dole, baš mi je nekako teško depresivno plačljivo. Mirna sam, legnem i neda mi se ni gledat tv ni komp, ništa mi se neda jedva skuham i minimalno pospremim. A onda me još moja mama jučer ubila u pojam s pozivanjem na red da zakaj nisam već dugo otišla u crkvu, da mi Bog daje koliko mogu nositi i da niš nije s razlogom. E pukla sam...mrzim kada mi se to govori...ako i ja to zaslužujem zašto maleni mora patiti?? Ne vjerujem da bi On dao malenima tolike nevolje a kako sam se svačega gore nagledala i naslušala to mi lomi dušu. Strašno je tužno, maleni koji čekaju raznorazne operacije ili se od njih oporavljaju, pa oni koji čekaju da uopće narastu da ih se može operirati a do tada su na rubu, razmrvljeni roditelji ...kako smo zaključili neki dan kada smo u čekaoni pričali kako izdržimo...jednostavno se naviknemo i guramo jer nema opcije. Više mi ni ne pomaže pisanje onih postova sa strane bebe, jer ga samo vidim kako diže rukice prema meni
Pa onda pričam s frendicom i kažem kako kolijevka čeka namještena uz moj krevet pa mi ona kaže da zakaj je ne zguram uz zid i prekrijem plahtom da ne ide prašina...ne ne ne ne mogu to, barem ću se još jednom zabavljati sa pranjem svega
Sada treba progurati još ovih nekoliko sati do 12 kada idemo bebi no najgore je večer kada se oko 7 vratimo od njega pa do spavanja
Odgovori s citatom