 |
|||
Hannu sam gledala. I to bas u Mueller dvorani, sto mi se dodatno svidjelo.
Nekako bih voljela da bude obavezna lektira Amos Oz: Kako izlijeciti fanatika. Ne znam sto bi Markickina ekipa (koja to priznaje ili negira) na to rekla.
Nisam htjela komentirati Zuskino pitanje. Mislim da je sve jasno. Nema sanse da glasaci ZA preuzmu odgovornost za puhanje u jedra ekstremizmu. Oni su se izjasnjavali oko lingvistickih detalja, da ne kazem sitnica.
Slicno kao Eichmann. I on je samo...
mc, zvuci jako zanimljivo!
Kupila sam DVD. Što mislite, da li je film ok za jednu gotovo četraestogošnjakinju?Kanga prvotno napisa
jeste, jer koliko se sjećam, nema eksplicitnih scena. drugo je hoće li moći razumijeti zašto je toliko židova napalo hannu nakon što je napisala članak o "banalnosti zla". u biti bi trebalo objasniti da se ne radi o banalnosti zločina (jer on sigurno nije banalan ni smiješan), nego o banalnosti zločinaca.
meni je svakako zanimljiva rasprava o (kolektivnoj) odgovornosti njemaca za holokaust.
prije nekoliko mjeseci je na njemačkoj tv bila schindlerova lista (po stoti jubilarni put), pa moram priznati da sam neke scene dozvolila da i zxuja vidi usput sam joj objasnila što je hitler činio (jer o njemu je bila čula negdje).
evo kopirat ću vam neke tekstove iz čitanke:
...Međutim smatram da je najznačajnije, i to iz perspektive i iskustava savremenog
sveta, to da se zapravo celokupna istorija pojma odgovornosti gotovo može podeliti na
tumačenja tog koncepta pre, i razumevanje tog odnosa posle Holokausta. Naime, pojava
totalitarizma u 20. veku, koncentracionih logora, kao “najdoslednijih institucija totalita rnog
upravljanja“71 doslednog sprovođenja politike zla i uništavanja ljudskosti bez presedana,
daje celokupnom razmatranju pojma odgovornosti sasvim drugačiji okvir, dakako, i sa
drugačijim posledicama: od fi lozofskih pretpostavki Adorna, obrta u pristupu koji je imao
Levinas, Agambenovih istraživanja svedočenja, i drugih teorijskih preokupacija, pa sve
do uspostavljanja novih političkih praksi koje su danas poznate pod nazivom tranziciona
pravda. “Misao da bi nakon ovog rata život mogao da ’normalno’ teče dalje... je idiotska, “
napisao je posle II svetskog rata Teodor Adorno.
....
Njen prvi tekst o ovoj temi se gotovo sasvim usredsređuje na oslobađanje nemačkog
stanovništva od svakog oblika kolektivne krivice, snažno se zalažući za to da bi svaka
tvrdnja o postojanju takve krivice bila podudarna sa samom nacističkom strategijom.
Ta strategija je imala za cilj spasavanje ideologije (nacizma, odnosno fašizma), što nije
isključivalo ni žrtvovanje nemačke nacije ukoliko bi se za tim ukazala potreba. “Osnovna
teza te nacističke političke strategije glasi da između nacista i Nemaca nema nikakve
razlike... ta teza implicira da nema nikakve razlike u pogledu odgovornosti, da će nemački
antifašisti od poraza trpeti isto onoliko koliko i nemački fašisti...“98 Arent, dakle, tvrdi da
su nacisti bili ti koji su organizovali krivicu Nemaca kao kolektiva. Strategija se sastojala
u tome da se čitav nemački narod svesno poistoveti s nacistima, tako da, pored ostalog,
postaje teško, ako ne i nemoguće, izdvojiti one koji su krivi, čime se uvećava verovatnoća
opstanka pojedinačnih članova nacističkog pokreta. U drugom tekstu iz istog perioda,
Arent, slično tome, izlaže ono što smatra nacističkom strategijom: kada je poraz postao
očigledan, strategija je bila povući čitavu nemačku naciju u ponor totalnog uništenja;
razlog za to je bio da se pomogne opstanku nacističke ideologije. Hana Arent tvrdi da
je nacizam, suprotno sloganima koje je isticao, tek minimalno – ako i uopšte – bio u
osnovi nacionalistički pokret, zbog čega je totalno uništenje nacije u slučaju poraza bilo
prihvatljivo, pošto bi „puki poraz Nemačke označavao propast fašističkog pokreta, dok bi,
s druge strane, temeljito uništenje Nemačke fašizmu dalo mogućnost da preokrene ishod
ovog rata u samo privremeni poraz pokreta.
...
Upravo u ovom tekstu i već u to doba Arent izriče dobro poznatu tvrdnju o konstruisanju
političke odgovornosti, preuzimajući i sama udeo u tome: „Već mnogo godina srećemo
Nemce koji izjavljuju da ih je sramota što su Nemci. Često sam dolazila u iskušenje da
odvratim da me je sramota što sam ljudsko biće.“103 Važno je, međutim, primetiti da ovo
nije apstraktna tvrdnja lažne ili zavedene solidarnosti, nego već artikulisan politički cilj,
utemeljen na uvidu o tome šta je sve “čovek sposoban da proizvede“,104 te da to treba
da bude upozorenje za svako političko mišljenje našeg vremena. Nasuprot podjednako
raspodeljenoj, te stoga organizovanoj krivici koja ne poznaje razlike i može poslužiti
svrsi očuvanja ideologije fašizma, Arent počinje da gradi političku strategiju univerzalne
odgovornosti.
evo kako je ona došla do pojma "banalnosti zla":
pa onda ide dalje:Termin se pojavljuje u prepisci s Karlom Jaspersom povodom
primedbi o njegovom tekstu Schuldfrage koje mu je Hana Arent uputila. U objašnjenju zla
koje donosi/e totalitarni režim(i), Jaspers upozorava H. Arent na to da njena perspektiva
krije opasnost time što pripisuje gotovo nesavladivu veličinu pojavama zla, tako da joj
ukazuje na to da treba da bude pažljiva kada zločincu i zločinu pripisuje atribute veličine.
“Ti kažeš da ono što su Nacisti učinili ne može ni da se pojmi kao “zločin“ – meni je ovo
nekako nelagodno, jer krivica koja ide izvan krivične odgovornosti svakako dobija prizvuk
’veličine’ – satanske veličine....Meni se čini da ovakve stvari treba da sagledamo u njihovoj
banalnosti, prozaičnoj trivijalnosti... Bakterije mogu izazvati epidemiju koja može počistiti
čitave nacije, no one uvek ostaju samo bakterije“.
Upravo u tom svetlu želim da naglasim da je individua u žiži svake procene o nečijoj
odgovornosti. Nakon pada totalitarnog režima postoje pokušaji da se odbaci svaki oblik
lične odgovornosti, da se insistira na neznatnom uticaju, pa čak i na potpunom odsustvu
svake uloge u procesu donošenja odluka tokom konstruisanja politika zla; tome stalno
iznova svedočimo kada čujemo kako neko tvrdi da je njegova uloga bila drugorazredna,
bez ikakvog dejstva, kao da je praktično nije ni bilo. Ovde svakako postoji razlika između
elita, kao centara političke moći (vođá u terminologiji Hane Arent) i onih koji nisu
pripadnici političkih, ili bilo kojih, elita. Upućujući na Ajhmanovo samoopravdavanje,
Arent govori o “teoriji šrafa“. „Kada opisujemo neki politički sistem... tada o svim osobama
koje taj sistem koristi neizbežno govorimo kao o funkcionerima, dakle kao o šrafovima i
zupčanicima...". “Teorija šrafa“ je utvrđena tokom Ajhmanovog suđenja.“Čuli smo izjave
odbrane da je Eichmann u krajnjoj liniji bio samo ’sitan zupčanik’ u mašineriji ’konačnog
rešenja.’“ Politički govoreći, na delu je čudan i nakazan proces inverzije: kada se očekivana
pobeda pretvorila u apsolutni poraz, oni koji su sebe do tada smatrali ključnim političkim
akterima počinju da se postavljaju kao puki „šrafovi“. Argument da je učešće u zlu bilo
samo posledica sprovođenja i slušanja naredbi – te se stoga čak može smatrati i vrlinom
– načinjen je u očigledno sličnom duhu. Pažljivo nastojeći da ostane dosledna svom stavu
kako treba pripisati individualnu odgovornost, Arent s izvesnom dozom ironije primećuje:
„Veličina sudskih procesa je u tome što čak i poslušnicima omogućavaju da ponovo
postanu ličnosti.
malo skačem s teme na temu.... na konferenciji je također bilo govora o lezbejkama u doba sukoba... čitale smo ovo pismo
http://www.crol.hr/portal/forum/view...b7c9284ed2e27c
jedno pismo je napisala feministička lezbijka i aktivistkinja lepa mlađenović, a drugo također fem./lezb i aktivistkinja igballe rogova.
Sećam se da si jednom tih godina, otprilike ’97 vozila ka Prištini, a ja sam sedela pored
tebe. Odjednom više nisi bila opuštena. Isključila si radio. Nisam imala predstavu šta se
dogodilo. Šta se dešava?, pitala sam. Rekla si Ćuti, molim te. Telo ti je drhtalo. Nekoliko
trenutaka kasnije saznala sam da smo prolazile kroz srpski policijski prelaz na ulazu u
Kosovo. Tog dana sam osetila strah tvog tela do srži mojih kostiju. Sledila sam se. Nikada
to neću zaboraviti. Tvoj strah je bio dubok i hladan poput čelika, tvoje telo je postalo
zaštitna tvrdjava, a um se skoncentrisao na predostrožnost.
Tada u kolima, počele su da mi se vraćaju slike srpskih policajaca koji prete Albancima.
Tvoja priča o surovom ponižavanju koje si doživela kada su ti govorili svakog dana da
dodješ u srpsku policijsku stanicu u 8 ujutru da bi dobila pasoš i to tri godine nakon što si
podnela zahtev. Ostavili bi te da čekaš u praznoj sobi do dva po podne. Zatim bi ti, pretećim
glasom, rekli da dodješ ponovo sledećeg dana. I to je trajalo 22 dana, a zapravo je tvoj pasoš
bio u fi oci u sobi pored. U feminističkoj teoriji, ovakvo ponašanje nazivamo ’besmisleni
činovi’, i to je poznat obrazac u nasilju u porodici, kao i u totalitarnim režimima, i u
koncentracionim logorima. Iscrpljivanje i ponižavanje gradjana ’besmislenim radnjama’.
Sećam se da su srspki vojnici, tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih, zahtevali
od Bošnjaka da pred njima jedu travu. Žene koje su preživele logore genocida u Burmi
svedočile su da im je naredjivano da jedu muve.
Još uvek u tišini, u tvojim kolima tog dana, razmišljala sam kako zapravo ne znam
koliko ste besanih noći ti i tvoja porodica proveli tokom tih godina straha. A to se sve
dešavalo pre rata 1999. Nisam mogla da zamislim, jer je strah u tvom telu bio sasvim nova
stvar za mene, nikad te pre nisam osetila na ovaj način. To je bila ogromna razlika izmedju
nas. Adrijen Rič je jednom napisala: Trenutak kada osećanje ulazi u telo/ je politički.
Nakon što sam napisala izveštaj sa ove konferencije, shvatila sam da imam bol u
stomaku zbog jedog drugog pitanja. Odjednom mi je palo na pamet: Kako sam mogla da
lažem pro-fašističkog policajca na toj granici da imam momka? Da bih prevazišla prepreke
nisam pratila svoje lezbejsko srce niti političku viziju. Koliko puta sam pre toga morala da
se pretvaram? Lezbejski život u lezbofobičnom društvu podrazumeva konstantno laganje.
Da bi preživele, lezbejke u patrijarhalnoj sredini moraju da lažu u nekom trenutku u životu.
Sve postanemo lažovke. Znam to. Ali ovog puta sam rekla sebi, Ok uradila sam to, dobro,
ali sada je dosta. Posle ovog slučaja na granici obećala sam sebi da nikada više neću da
sakrivam svoj lezbejski identitet. Nijedna fašistička granica, ratna policija i kontrola me
neće naterati da to ponovim. Pokušavaću da izbegavam prepreke na drugačiji način. Ah,
osećam olakšanje dok ovo po prvi put sada pišem. Draga Igbala, hvala ti što slušaš. Znam
da ćeš me razumeti. Mi smo sve u ovom mizoginom svetu, a kao aktivistkinje ponekad
smo, zbog straha, zarobljene na nekim mestima, ali radimo najbolje što možemo da bi
preživele u datim okolnostima. Tada učimo. Kažemo, OK to je to! I nastavljamo dalje!
Mc, moja je curka prilično dobro upoznata sa hitlerom, fasizmom i slično. Toga se ne bojim.
Nego naprosto da li je film dovoljno dinamičanza tinejdžere
MC, hvala na zanimljivim tekstovima i linku.
Seni, mozda bi bilo dobro da ju malo pripremis, jer velicina filma je u scenariju, ako ga ne razumije, bit ce joj dosadno.
aha... ajoj... ne znam... možda joj ipak bude dosadan.Mc, moja je curka prilično dobro upoznata sa hitlerom, fasizmom i slično. Toga se ne bojim.
Nego naprosto da li je film dovoljno dinamičan
za tinejdžere je meni odličan film iron jawed angels
http://www.youtube.com/watch?v=UGyB3tV9kU0
o sufražetkinjama.
možda i "sophie scholl - die letzten tage"?
Sori, nisam skuzila tvoj post. Film nije uopce dinamican. Sav je smedji. Stalno se puši. Jedino su dijalozi uzbudljivi, ako te (tj. nju) to uopce zanima.Mc, moja je curka prilično dobro upoznata sa hitlerom, fasizmom i slično. Toga se ne bojim.
Nego naprosto da li je film dovoljno dinamičan
ja mislim da nije bas za tinejdzere. fakat je smedji. i krajnje nedinamičan. iako sjajan.
Al i nije poanta da kuzi Hitlera, nego bas tu banalnost zla i hijerarhijsku (ne)odgovornost i lojalnost.
Probati ću, pa vam javim što kažu mlađe generacije.
ne bih se složila da film nikako nije za taj uzrsat. seni, ja bih probala, možda će joj biti dosadan, ali mogu zamisliti i obrnuto. gledanje filma na DVD-u ima veliku prednost što ga možeš kad god želiš zaustaviti i porazgovarati o tome što se događa. ima teških dijelova, ne u smislu eksplicitnih scena nego više nekakvih psiholoških (na žalost, vrlo životnih) momenata. meni je npr. bilo uznemirujuće prihvatiti da se Hannina poruka o banalnosti zla (ili zločinca) od strane većine Židova shvatila (i danas se shvaća) kao obrana Eichmanna, dok je po mom mišljenju to krivnja daleko teža od one koju su mu oni sami pripisali.
ajde javi, baš me zanimaProbati ću, pa vam javim što kažu mlađe generacije.
svakako joj treba objasniti pozadinu filma. u tom slučaju bi joj film mogao biti zanimljiv. kao što veli kanga, sjesti i razgovarati i gledati i razgovarati.
i meni je bilo fascinantno koliko se puši u filmu
sad kad bolje razmislim... ima tu svašta za objasnit... od otmice eichmana, preko holokausta, pa onda nacizam martina heideggera (ono kad jedna osoba veli da se ne želi spominjati u istoj rečenici s njim), pa nastanak izraela, pa eto... ne da imaš šta za objašnjavati
http://www.youtube.com/watch?v=VJuZhywfrJ4
ovo bi vama koje znate njemački moglo biti zanimljivo ... djeca nacista pričaju o sebi i svojim roditeljima.
ajme, da, to baš nije poučnoi meni je bilo fascinantno koliko se puši u filmu
primo levi se zapitao o odgovornosti osoba koje su preživjele holokaust. uvijek se pitao zašto je upravo on preživio i da su u biti auschwitz preživjeli oni koji su bili snalažljiviji, sebičniji i jači... a ne i bolji... to ga je jako tištilo.
on u onom drugom filmu nije nešto pretjerano pušio
ohttp://cudaprirode.com/portal/bphr/6...zovni-programo
http://cudaprirode.com/portal/bphr/6...azovni-program
još jedan razlog zašto više neću plaćati prertplatu. rađe nek mi zapečate tv.
Posljednje uređivanje od Bodulica : 24.02.2014. at 16:04
Izvrstan. I Die Welle je dobar na slicnu temu: http://www.youtube.com/watch?v=1HbsHatqKqc
Tonči Matulić o novom ateizmu: Nisu dokazali da Bog ne postoji, ali jesu da imaju neizlječive predrasude o Njemu
Baš informativno
Ugandu nam je don Stojic isticao kao dobar primjer gdje se zahvaljujuci djelovanju crkve smanjio broj oboljelih od AIDSa. Tu sam vec linkala negdje i rezultate UNovih studija koje naravno opovrgavaju ove tvrdnje. I dalje im ide dobro. Dozivotni zatvor za homoseksualce.
http://www.jutarnji.hr/dozivotni-zat...luku-/1168051/
"Unatoč tome što je američki predsjednik Barack Obama bio među kritičarima zakona protiv homoseksualaca, činjenica je da su upravo kršćanske misije financirane donacijama američkih vjernika jedan od ključnih izvora jačanja homofobije u Africi."
Moj glas protiv da ce arendt bit zanimljiva tinejdzerima. U stvari, meni je depresivno bilo ovo kako su je zidovio sudili za natpise o eichmannu i tako podsjetilo na situaciju ovdje u smislu da intelektualno posten o a ne emotivno pisanje izolira i ima najmanju prodju i razocarava i one koje volis. Super mi jeila scena kad joj umire frend koji je pita dobro, reci mi, volis li ti zidove, a ona kaze, joj pa znas mene, ne mogu ja voljeti neki narod ja volim tebe. Ona je sva za individualnu osobu...ne toliko ovo vasi-nasi u smislu nacija.
Posljednje uređivanje od ina33 : 25.02.2014. at 05:25
Koja besmislena okrutnost. Grozno.
Francuska feministica Elisabeth Badinter o feminizmu i modernom majčinstvu, zanimljiv pogled na stvari.
http://www.tportal.hr/lifestyle/obit...=clanci_manual
http://www.theguardian.com/books/201...adinter-review
Ovdje se već razglabalo na temu ovog članka: Moderno-majčinstvo-je-horor-za-žene-majka-postaje-rob-svog-djeteta
Ne sjećam se doduše rasprave, ali Badinter je, slagali se s njom ili ne, poticajna za razmišljanje.
Napisala je i L'Amour en plus: histoire de l'amour maternel (XVIIe-XXe siècle). Za tu knjigu nisam čula do pred pola godine, do predavanja jedne etnologinje. Prema Badinter majčinstvo je relativno novija pojava, u velikoj je mjeri socijalno uvjetovano i mijenja se, zavisno o vremenu.
Tvrdi da su majke u prošlosti bile indiferentne prema svojim potomcima, a da se novi tip ženskog ponašanja - majčinstva pojavio tamo negdje krajem 18. stoljeća.
Pretpostavljam da ovdje ima vas koji ste čitali tu knjigu, ja nisam pa neću duljiti, no bilo bi interesantno čuti više o tome.
Uopće se ne sjećam da se razglabalo o tome, baš sam se i čudila kako nitko nije spomenuo, lol, idem vidjeti temu (sad kad vidim da sam i pisala na njoj)
Ova knjiga zvuči dosta zanimljivo, je li prevedena barem na engleski?
Mislim da je to ova, naslov nije doslovno preveden, ali prema godini prvog izdanja, mislim da je to to: Mother_Love
ne znam jel se pisalo ovdje o knjizi OSMI GRIJEH-POSLUH Natalije Princi-Duhović. jako zanimljiva i čitljiva za sve generacije
A evo i prvog dijela zanimljivog serijala: intervju-s-igorom-dudom-radnici-su-u-odmaralistima-ljetovali-po-svojoj-volji-dostojanstveno-i-u-pola-cijene
sad u saboru raspravljaju o zakonu o životnim partnerstvima
vidimo se sutra?
https://www.facebook.com/events/283246171827476/
Jeste li gledale večeras na HTV2 dokumentarac o Dixie Chicks: Shut up and sing?
Bezveze sa upalila tv i ostala prikovana, čak sam se i rascmoljila. Divne žene, Natalie je baš karakter, a cijela epizoda s izjavom o Bushu i ratu u Iraku bizarna, ali (i) to je Amerika.
Kad vam se već ne da razgovarati, evo nešto za čitanje: Jadranka Brnčić o svećenicima i njihovim ženama.
Posljednje uređivanje od Zuska : 02.03.2014. at 22:34
Predavala mi je na poslijediplomskom, jako mi se svidjela
Danas sam naletjela na ovo: http://www.rudan.info/muzare/
Čini mi se da je pročitala Elisabeth Badinter: Sukob - kako ideal suvremenog majčinstva ugrožava ženu, i parafrazirala na sebi svojstven način.
Za one koje gledaju njemacku ili francusku TV - od 8.3. do 14.3. ide ciklus filmova o snaznim zenama, aktivisticama:
http://www.arte.tv/sites/de/seiten/s...rmen-auf-arte/
Gledala sam, čak planski, vidjeli smo muž i ja najave pa je on upalio.
Njegov komentar je bio: Nevjerojatno, svugdje je isto.
Odličan je dokumentarac, baš te prikuje za ekran. I poželila sam malo poslušati i što sviraju.
Baš mi je žao da sam ga propustila, morat ću vidjeti ima li ga na TV na zahtjev... Ili ako znate kad je i ima li reprize, stavite tu termin.
Da, i ja sam si mislila, oh, kako poznato...
Isto sam malo jutjubala i guglala kasnije, odlične su muzičarke. Natalie Maines
hvala za info!
ništa ne stižem ovih dana, pa mi je ovo super savjet.
http://www.tportal.hr/vijesti/hrvats...ay-dijete.html
kako divno... u selcu se spaljuje majka i dijete s natpisom "GAY dijete iz epruvete". sramota!
Baš sam pročitala i htjela ovdje linkati. Jako me ovo pogodilo. Ne može niže. Fuj!
Meni je degutantna ideja da se spaljuju likovi ljudi. Vidjeli ste koga su spalili u Omišu.
Evo šibenskog priloga: http://www.sibenik.in/sibenik/foto-m...ica/20003.html
Možda bi antropolozi imali objašnjenje zašto su ovakve radnje korisne, ali ja za to mogu samo osjećati prezir. Pri tome nisam nikakav fan Jovanovića i društva - meni bi bilo grozno i da spale lutku one gospođe čije ime ne bih spominjala.
Gnjusno, ogavno, sramotno...
Takvih se ljudi treba bojati, užas. Ma kako je nekome uopće moglo pasti na pamet spaljivati dijete :zbljuv:
užas, spaljivanje majke i djeteta
ovakav mentalitet zaista treba na neki način zaustaviti, jer je zbilja strašna pomisao kako se inače može završiti
pa ovo je prestrašno, sram ih može biti
ono što mi je u ovakvim trenucima u glavi ne bi podnijela ni tipkovnica, ni forum.
Pravila pisanja postova
