Sećam se da si jednom tih godina, otprilike ’97 vozila ka Prištini, a ja sam sedela pored
tebe. Odjednom više nisi bila opuštena. Isključila si radio. Nisam imala predstavu šta se
dogodilo. Šta se dešava?, pitala sam. Rekla si Ćuti, molim te. Telo ti je drhtalo. Nekoliko
trenutaka kasnije saznala sam da smo prolazile kroz srpski policijski prelaz na ulazu u
Kosovo. Tog dana sam osetila strah tvog tela do srži mojih kostiju. Sledila sam se. Nikada
to neću zaboraviti. Tvoj strah je bio dubok i hladan poput čelika, tvoje telo je postalo
zaštitna tvrdjava, a um se skoncentrisao na predostrožnost.
Tada u kolima, počele su da mi se vraćaju slike srpskih policajaca koji prete Albancima.
Tvoja priča o surovom ponižavanju koje si doživela kada su ti govorili svakog dana da
dodješ u srpsku policijsku stanicu u 8 ujutru da bi dobila pasoš i to tri godine nakon što si
podnela zahtev. Ostavili bi te da čekaš u praznoj sobi do dva po podne. Zatim bi ti, pretećim
glasom, rekli da dodješ ponovo sledećeg dana. I to je trajalo 22 dana, a zapravo je tvoj pasoš
bio u fi oci u sobi pored. U feminističkoj teoriji, ovakvo ponašanje nazivamo ’besmisleni
činovi’, i to je poznat obrazac u nasilju u porodici, kao i u totalitarnim režimima, i u
koncentracionim logorima. Iscrpljivanje i ponižavanje gradjana ’besmislenim radnjama’.
Sećam se da su srspki vojnici, tokom rata u Bosni i Hercegovini devedesetih, zahtevali
od Bošnjaka da pred njima jedu travu. Žene koje su preživele logore genocida u Burmi
svedočile su da im je naredjivano da jedu muve.
Još uvek u tišini, u tvojim kolima tog dana, razmišljala sam kako zapravo ne znam
koliko ste besanih noći ti i tvoja porodica proveli tokom tih godina straha. A to se sve
dešavalo pre rata 1999. Nisam mogla da zamislim, jer je strah u tvom telu bio sasvim nova
stvar za mene, nikad te pre nisam osetila na ovaj način. To je bila ogromna razlika izmedju
nas. Adrijen Rič je jednom napisala:
Trenutak kada osećanje ulazi u telo/ je politički.
