Citiraj Apsu prvotno napisa Vidi poruku
Ja jos uvijek nemam teka, jako malo jedem, skoro nista, sad sam na silu pojela jabuku a imam skuhan rucak u frizideru.. U bolnici sam normalno jela i bila stalno gladna, ne znam sto se desilo kad sam dosla doma
Umorna si, a hormoni divljaju, emocije se miješaju... Isto mi je bilo (kao i mnogima). I kad bih ulovila pet minuta da na miru pojedem, nisam imala volje, jer sam bila smlavljena - od nespavanja, potisnute brige kako ću praktički sama s malim djetetom (nikad prije nisam imala novorođenče u rukama), svađa s mužem jer je sve što je napravio bilo krivo, nije mi čitao misli itd.
Najgore je od svega, barem meni, neispavanost (još uvijek, iako se sad bitno bolje spava). Ne da nisam mogla spavati kad i beba (preko dana nikako), nego me i noću znala uloviti nesanica. Jako mi je pomoglo čitanje starih tema (na mobu, za vrijeme beskonačnih podoja) i iskustava forumašica gdje sam vidjela da niti sam jedina, niti sam luda i nesposobna, a dijete nedajbože bolesno pa zato ne prestaje plakati ili sisati - to su jednostavno prvi tjedni, treba ih preživjeti. U glavi sma imala često ponavljanu rečenicu na forumu - proći će. I prošlo je Drži se

Što se podrigivanja tiče, od prvog dana je teško podrigivao, češće ne, nego da. Plašila sam se prvih dana leći ga da ne podrigne, no na kraju nisam imala izbora, bilo je po njegovom