Krenula sam pisati priču o porodu, pa se priča malo omakla kontroli i krenula par godina u prošlost... pa se niz detalja oteo kontroli.. pa je postala preduga i sve manje i manje se mogla nazvati pričom o porodu, pa sam ju odlučila zadržati za nas, ne objaviti ju...
Osim toga čini mi se da još nije gotova, svaki put kad ju otvorim dodam još koji detalj, ona raste i živi... divan je katalizator sjećanja. I nadam se da će jednoga dana obuhvatiti sve bitne detalje, od toga koji šal sam imala tog dana, preko radio stanice koju smo slušali u autu pred klinikom, pa kako sam u svakom okruglom obliku vidjela folikule Sve mi se to čini jako bitno i bez svega toga priča nije potpuna. I valjda, kad više ne budem imala što za dodati... valjda će tad biti gotova.
A sad dok ovo tipkam, pada mi na pamet ideja... kad priča bude gotova, prepisati ju rukopisom i darovati Smjehuljici jednog dana.