Mi imamo jedno dijete. Nemam pojma kada me je zadnji puta netko pitao hoću li imati drugo. Stvarno ne znam. Možda i je, ali meni je to tako nevažno pitanje da sam zaboravila. Niti mi nešto znači u smislu da me potencira na razmišljanje o drugom djetetu, niti me vrijeđa. Ništa. Ravnodušnost.
Ja gledam svoja posla.

Nezaposlenost. Seljakanje za eventualnim poslom. Naše godine. Ekonomska kriza. Katastrofalna situacija u društvu, i ona ekonomska i ona moralna, društvena, duhovna... ma svakakva, uglavnom ništa mi se ne dopada svijet u kojem živimo.
Sve su to razlozi zbog kojih ja rađati više ne mislim.
Da mi je ovo jedno dijete "postaviti na noge", ja zadovoljna!

MM ima sestru, ja brata. Nije da se čujemo stoput dnevno, ali komuniciramo. Nezamislivo mi je da prekinemo kontakte. Imamo konflikte kao i svi, ali sa svojih 40 godina još nisam naišla na situaciju koja bi meni bila neoprostiva. Ne bratu/sestri, već nikome. Tako da... jednog dana kada nas ne bude, ipak računam da naše dijete neće ostati samo.


... valjda se neću za koji mjesec javiti sa pitanjem- kako je to roditi sa četrdesetinekojom