Anemona, mislim da zelja za jos jednim djetetom nema veze sa realnoscu… to je nesto na emotivnoj bazi i mislim da realno razmisljanje o razlikama kako bi bilo samo sa jednim i kako sa vise, moze ublaziti ceznju, ali ne i „osloboditi“ od iste.
Ali evo kako ja sebe „treniram“: sa jednim djetetom cu imati vremena pruziti mu ono sto mislim da treba i ponekad ono sto ne treba, ali zeli. Nece se morati odricati u korist mladjeg djeteta, kao sto sam morala ja (cak sam se prije dosta godina i faxa morala odreci zbog mladje sestre, cisto da se zna da se to moje odricanje ne odnosi na „krpice“ i ostale sitnice). Imati cu vremena voditi ju na akivnosti bez stresa, nece biti jako razmazena, jer je to pored mame zmajice malo teze. Nece biti usamljena jer ce imati zivot u kojem su prisutni i drugi ljudi. Na kraju krajeva je rijetko tko potpuno sam, samo se treba otvoriti i stvoriti mogucnosti za kontakte. Ako nekad i bude sama, ja sam uvijek tu. Poznajem sebe i moje zahtjeve prema sebi samoj. Bila bi jako jadna kad bi imala dvoje djece i nebi im mogla pruziti sebe onoliko koliko to zelim i mislim da treba. Kada bi pored toga, jednog dana i ostala samohrana majka….e tad bi se tek pojela sto im nemogu pruziti ono sto mislim da treba. Kad bi ostala u braku i imala dvoje djece, bilo bi mi krivo sto je sav teret na meni, sto se MM ne angazira dovoljno, brak bi bio nekvalitetan, ja bi bila nesretna mama gledajuci svoju djecu uskracenu za nesto, samo zato jer je ovaj majmun na kaucu preumoran da ih hendlamo zajedno. Sve te misli vidim i sama sada prvi puta na jednoj hrpi i nisu razradjene…ali kad bi krenula u to, ovdje bi nastao cijeli mind mapping.
Sa jednim djetetom imam i ja vise vremena za sebe, sto mi je uvijek bilo bitno…uvijek sam imala neke hobije i mislim da je i to jedan vazan aspekt kojem ucimo djecu.