Ispisali smo ju iz vrtića

[pulinka]

Umjesto odustajanja, mi smo zajedno tražili način kako da se izađe na kraj s problemima. To je ono što ja želim naučiti svoju djecu. Ali ne pada mi na pamet tvrditi da je to prava mjera i za sve ostale.

To jeste sve tako, kada mama nema izbora, nema ni puno preispitivanja, ali u slučaju mayato, kakvu lekciju bi ona prenela detetu da je ostalo u vrtiću?
"Moraš ići u vrtić i snaći se sama bez pomoći ikoga sa svojim problemima kako znaš i umeš iako je mama kod kuće i može da te čuva. Ali je mama rešila da ti savladaš tu lekciju baš sa tri godine jer mama misli da će to biti dobro za tebe kasnije u životu?"
Ja eto, ne bih imala tu unutrašnju sigurnost u sebe da tvrdim da znam da je za dete bolje da ostane u vrtiću kada od nje primam signale da ona to ne želi do te mere da joj je strah od vrtića glavna preokupacija u životu.
U toj situaciji mislim da dete ne bi naučilo lekciju da nema odustajanja kada su stvari gadne, nego da će mama da sprovede svoju volju bez obzira na to kako se dete zaista oseća-a meni to nije neka lekcija naročito vredna učenja.
Ja sam upisana u vrtić sa 4 godine. I mrzela sam ga. Nikad ga nisam zavolela. "Adaptirala" sam se tek u predškolskom. Prvu godinu sam zurila preko ograde, smišljala kako da pobegnem, mislila na kuću, bila izrazito nekomunikativna.
A moja mama se vratila na posao kada sam ja imala 6 meseci, čuvale su me bake do 4. godine po 10 sati dnevno.
Pri tome sam dane provodila u igri sa 4 dece iz komšiluka i to sam obožavala, znači ne može se baš reći ni da sam bila vezana za maminu suknju niti da sam bila izolovana od dece i nesocijalizovana.
Ali vrtić sam mrzela. Dosadna i nezainteresovana teta (jer sam jednu drugu maštovitu i angažovanu obožavala), uz dvosatno gledanje u plafon za vreme spavanja, su bili prosto deprimirajući za mene.
I sećam se kako sam danima maštala da ostajem kod kuće i da više nikad ne moram u vrtić.
I mislim da ne bi bilo apsolutno nikakve štete po moju ličnost niti razvoj da sam u vrtić krenula sa 5, ili 6 godina. Samo bi uštedela sebi osećaj mizerije i ljutnje toliko jake da ih se evo sećam do današnjeg dana. Naravno, odavno se već ne ljutim na majku, i svesna sam da nije imala izbora, ali na osnovu svog iskustva odgovorno tvrdim da meni bar prva, a verovatno ni druga vrtićka godina nisu donele nikakvu naročitu korist. Jer ja sam van vrtića bila veselo i socijalizovano dete sa svojim društvom, a u vrtiću utučeni mrgud.
E sad, da sam imala onu drugu tetu ili bila u nekom drugom vrtiću, ko zna kako bi bilo? I dalje mislim da to što dete odbija jedan vrtić sa tri godine, ne znači da ne bi prihvatilo neki drugi vrtić ili čak isti taj sa 4-5-6 godina.
Držanje lekcije o neodustajanju detetu od 3 godine samo radi lekcije-ma, ne znam da li su korist i šteta tu u dobroj srazmeri.