Ja polazim od gledišta da je devojčica od mayato bila sve žalosnija i žalosnija iz nekog njoj objektivnog razloga koji je izazivao kod nje anksioznost i zbog toga separacionu krizu, tj. da joj nije nedostajala majka zbog preterane vezanosti za nju nego zato što je u vrtiću postojao problem(i) njoj toliko veliki da su je činili vrlo nesrećnom, problemi koje nije umela sama da reši. To mislim prvenstveno zbog toga što je dete bez problema provelo tamo prve dve nedelje, meni je to znak da je dete očigledno bilo sposobno da se odvoji od majke na 3 sata, više dana zaredom.

Drugi polaze od gledišta da je devojčica bila u "klasičnoj" separacijskoj krizi samo zato što je patila bez majke jer nije mogla bez nje, a u vrtiću joj je inače bilo baš dobro.
Ako je to tačno, mene zanima kako je trebalo delovati dalje, da je devojčica hipotetički nastavila sa vrtićem.
Šta je "ispravan" način rešavanja ovakve krize, u kojoj se dete povlači u sebe i ćuti? Ignorisati je? Koliko dugo? Tj. šta je granica u kojoj "normalna" separacijska kriza prelazi u "patološku"?