Pratim raspravu od početka, ali evo sad je pulinka pogodila ono što je mene mučilo u početku oko vrtića.
MI, roditelji, nismo poznavali tete. Uopšte, videli smo ih jednom ili ni jednom pre prvog dana u vrtiću. Kod nas nema perioda adaptacije, tj. roditelj ne može da uđe u vrtićku grupu. Znači prvi dan smo je ostavili samu i otišli (na sat vremena).
Mene je sve drugo mučilo više nego njen plač. Jer sam ostavila dete potpuno nepoznatim odraslim ljudima.

Moje dete nije imalo većih problema u prilagođavanju, osim što je stalno bila bolesna dve cele godine, pa se može reći da više nije išla nego što je išla.
Ipak, kad je išla bilo je ok, spavala je i jela bez problema.
Ali sad, iz ovih cipela, kad smo već na kraju vrtića (predškolac je), meni je drago što sam je prve dve godine, od treće do pete vadila iz vrtića kad god sam mogla. Tek sa pet godina ona je počela da se zapravo dosađuje kod kuće a tad je i počela da baš uživa u vrtiću.
I iskreno, ja uopšte nisam oduševljena obrascima ponašanja koje je naučila i prihvatila u vrtiću.