Ispisali smo ju iz vrtića

[pulinka]

Što se tiče unutrašnjeg rasta deteta fizički odvojenog od majke, ja se slažem, ali samo donekle.
Tj. verujem da je za dete izuzetno zdravo da se u jednom momentu i fizički i psihički makne i odvoji od porodice/rodbine/poznatog kruga itd., samo se ne slažem sa starošću deteta koju struka zastupa kao idealnu. Konkretno, mislim da za dete od tri godine fizičko odvajanje uopšte ne mora da nosi nikakav pozitivan psihički rast, naprotiv. Može, ali ne mora.
Meni prerano fizičko odvajanje deteta više izgleda kao ekvivalent efekta hodalice-dete je spremno da sagleda sebe kao individuu onda kad je spremno, ja nisam ubeđena da se sagledavanje sebe kao odvojenog može tek tako navežbati fizičkim odvajanjem. Onda bi i hodalice bile delotvorne, a ne proglašene štetnim.
I još ponešto o koliziji koju ja stalno vidim između pedagogije/psihologije i biologije.
Proklamuje se dojenje do 2 godine max., u suprotnom se prorokuje emotivno "zaostajanje" deteta. Našim precima je to bio minimum a ne maksimum dužine dojenja, i opet dolazim do besmislenog zaključka da su svi naši preci bili emotivno nezreli a tek nekih par stotina godina su ljudi konačno sazreli.
Zatim, što brže fizičko odvajanje deteta u svoj krevetić, opet da ne "zaostane" emotivno-a onda srećno uskočimo u zajednički bračni krevet-baš samo zbog seksa?
I na kraju, ponovo taj opšti trend struke da praktično posmatra roditeljski uticaj kao tako izuzetno gušeći za dete da ga treba početi smanjivati bar od treće godine života, ako već ne od prvog rođendana. Meni kao biologu je totalno nejasno kako smo došli do toga. Znači, što je dete dalje od roditelja, to bolje. Pa onda bi ispalo da su Amerikanci psihički najstabilniji. Reductio ad absurdum. Ali, zaista, postavljam sebi pitanje na šta se u današnje vreme svela uloga roditelja ako ljudi čija je to struka misle da je dobro za dete da roditelji počnu da se odriču vremena sa detetom sve ranije i ranije u detetovom detinjstvu.