Sad sam se sjetila jedne epizode kod mog sina i mene kao mlade majke.
mislim da je imao oko 3,5- 4 godine. Bio je u ustanovi od 2,5 godine.
pocela je nova vrticka hodina , i on je dobio novu tetu. Stara garda, stroga , ali pravedna.
ali on je vristao i otimao se svako jutro kad sam ga vodila u vrtic.
nisam znala u cemu je problem, nije niti teta , sin nije zelio reci.
i tako jedno jutro on je opet ocajno plakao i trgao se da ne zeli ici ( uvijek je imao vatren temperament).
meni je pukao film, stavila sam ga u auto i odvezla se sa njim na posao.
cijeli je dan proveo uz mene , i u nekom trenutku u danu rekao je sto ga muci.
nova teta je inzistirala da barem probaju hranu koja je za rucak. On je bio ( i danas je) ekstremno izbirljiv, i uzasno ga je uznemiravalo imati na tanjuru hranu koju ne zeli ( a o probanju da ne govorim).
Drugi dan sam sam razgovarala sa tetom i objasnila joj situaciju. Ona je zeljela samo dobro, ali nije sve za svako dijete.
nakon toga dana nije morao na tanjur stavljati hranu koju ne zeli , i nije vise imao otpor prema vrticu.
e, sad, netko bi rekao da cinim lose i dajem losu poruku . Ali nije svako dijete isto.
Ali sama cinjenica da se on otvorio i rekao sto ta tocno muci , kad sam ja popustila pritisak, meni je pokazatelj da sam dobro napravila.