Hvala, casa. To je to. To sam i htela da kažem, samo sa obrnute tačke gledišta.
Naime, ni meni nisu bitne ni vezice, ni brisanje guze, ni spoljni parametri samostalnosti.
Želim da budem neko koga će deca i dalje želeti da vide u životu, jednom kada se osvrnu, i neko na koga će deca moći da se oslone, u nekoj izuzetnoj situaciji, ako naiđe. A nekako mislim da je za to potrebno da budem pristutna uz njih i dok odrastaju. I da im izvesno vreme budem vođa, i učitelj, pre nego što se povučem u partnera i posmatrača. E sad, da li ja skrećem u gušenje dece, možda.
To i jeste bilo moje pitanje-do kada smo deci vođe, kada postajemo pomagači, kada partneri?