Naš pedijatar nije bio tog mišljenja da princeza ima FAS ali se i on često pito a šta onda ima. Tako da smo tragali dalje.
Princeza je došla jedan dan iz vrtića i dok sam joj ja skuhala boćicu, bili smo već u fazi da je za popodnevno uspavljivanje ne ljuljam samo uveče, ona je zgrabila svoje bojice i poćela nešto da crta. Meni je to bilo malo čudno jer je princeza sama inzistirala da sve ide po ustaljenoj šemi. A bojice su bile na redu tek uveče kad bi se vratila iz šetnje sa papom. Ja sam je upitala što će joj sad bojice, sad će da uzme svoju boćicu i dudu i sandmanna i ići u kinderbet a ona će meni da ja malo sačekam dok ona nacrta pozivnicu. Ja sam joj objasnila da ima još dugo do njenoga rodendana a ona reće da crta pozivnicu samo sebi jer su sva djeca iz njene grupe danas dobili pozivnice za johanin rodendan samo ona nije. Meni je tada bilo tako teško oko srca da još i dan danas poslije više od 10 godina osjetim tu bol. Ja sam naravno sačekala da ona nacrta sebi pozivnicu za johanin rodendan i počela da razmišljam kako da joj objasnim da ona nemoze sama sebe pozvati i ako je tuzna da johana nije nju pozvala, mora sa tim da se pomiri. Kad je princeza zaspala ja sam počela sebi da razbijam glavu šta sad. Ona je bila uvjerena da će ić na johanin rodendan. Molila sam se Bogu i on je mozda uslišao moje molbe, dva dana prije johaninog rodendana princeza je dobila ospice a pošto je njena koza već bila jako osjetljiva od neurodermitisa naš nas je pedijatar poslao u bolnicu da budemo pod kontrolom. Ja sam se samo jednom u zivotu radovala bolnici i to je bilo tad, i danas me je stid zbog toga. Kad je princeza izašla iz bolnice johanin rodendan je prošo i niko ga više nije spominjo a ja još i danas čuvam "pozivnicu".
Mi smo se polako navikli na sve što nam se dešavalo i ja sam sve više i više priznavala manje i veće poraze i mirila se sa situacijom i princezom takvom kakva je. Meni je teško padalo to da je princeza kod kuće najćešće bila prava princeza mi smo tako uzivali s njom i u njoj a u vrtiću i u društvu bi bila tak drugačija. I jednostavno sam zeljela da saznam zašto je to tako. Nas i sve oko nas je čudio i njen razvoj s jedne strane je bila tako zaostala za vršnjacima a sa druge je bila daleko ispred njih. Za četvrti rodendan je dobila od kume jednu divnu ditaktičku igračku. Jedan oveći autobus u kojem sjedi Benjamin blümschen a na autobusu su oznaćena sva slova iz abecede, kad pritisneš na jedno slovo onda ti Benjamin kaze koje je to slovo npr, B kao Blumen (cvijet) itd. Princeza nije više izpuštala taj autobus iz ruku dok nije naučila sva slova a to je trajalo puna dva dana. I još dodatna dva dana da nauči slova spajati u riječ. Ona je bila sva sretna i slikovnice su postali njen najbolji prijatelj što je ujedno još više odmaklo od "normalnosti" i svojih vršnjaka. U vrtiću su nam rekli da bi najbolje bilo da je testiramo na darovitost ili kak se to već kaze. Baš bi mogli ,pomislila sam već je odavno nismo ni našta više testirali bili smo se tako reći uobrazili da smo normalni, ovo naravno ironično mislim. I odlučila sam se da je za sad nećemo testirati na darovitost ni na ništo drugo. A potajno sam se nadala da bi mozda mogla ranije krenuti u školu i da se si maknemo od vrtića. Princeza nije krenula ranije u školu a ni na vrijeme, svi testovi ( za školu) su pokazali da princeza još nije spremna za školu pa smo i odgodili upis te je ona krenula sa tek sa sedam godina. Eh škola je bila nešto sasvim drugo nego vrtić. Princeza je profitirala od reda u školi i što je tačno znala šta je kad na rasporedu. Ujedno smo imale učiteljicu za pozeljeti. Od prvoga dana je znala kako sa princezom a kada nam je poslije kraćeg vremena odkrila da ima jednog biološkog sina i tri udomljene kćerke bilo nam je sve jasnije. Pisaću vam još o školi.