OK: Proglašena sam za bacačicu uroka.
Situacija: moja curica od 5g i komšijski dečkić od 2 g se igraju na ulici, ja malo ćaskam neobavezno o vremenu i sl. sa njegovom mamom (oni su se doselili prošle godine i dosta slabo se znamo).
Opominjem svoje dete: „Pazi da ne udariš druga“ (vitla štapom oko njega), „Pazi da ga ne sapleteš“ (oboje trče, on pravo, ona u krugovima uz i oko njega), „Pazi kako voziš, da ne udariš dete“ (vozi oko dečkića svoj bicikli koji je savladala tek pre desetak dana i ravnoteža joj je još daleko od savršene)...
Posle svake moje opomene mojoj komšinici je sve neprijatnije, i najednom mi, sva uzrujana, već kroz suze kaže:
„Kako tebi padaju takvi tripovi na pamet, kako samo možeš to da kažeš, da će ga ona udariti i saplesti, pa sad kad si rekla, to će mu se i desiti!!!“ I ode demonstrativno sa svojim klincem.
Ja-bez teksta bila i ostala.
Žena se naljutila, i to vrlo ozbiljno, što sam ja pomenula mogućnost da se nešto ružno desi njenom detetu, i optužila me da mu time i želim zlo?
Ma, je li takvo razmišljanje često?
 |
|||
Odgovori s citatom
pulinka prvotno napisa
