Citiraj marta prvotno napisa Vidi poruku
Pokidala sam se na ovu. Moja su djeca vrlo poduzetna i efikasna kad treba onemogućiti moje pokušaje oneogućavanja ovoga ili onoga.
Jasno da stvar na kraju bude onakva kakva treba biti, ali ti Beti kao da cijelo vrijeme vadiš neke definicije iz enciklopedije, kao nešto što bi trebalo biti, neke iluzije, a zapravo nas život demantira od jutra do mraka. I još nabijaš stalno, iz posta u post, iz teme u temu, osjećaj krivnje svakome tko je ikad pomislio "sad ću te pridavit, majku ti tvoju"...
Jer svi smo to pomislili. Tko nije, nek si ne pridaje zasluge za tako nešto nego neka zasluge pripiše karakteru svog djeteta/djece.
Ma baš mi je žao kada me se krivo shvaća. Nisu to definicije, ni iluzije. Pa, moramo živjeti, svi zajedno, svaki dan. Naravno da će uvijek netko u obitelji raditi veće kompromise nego drugi, ali, nekog reda mora biti.

Ako mama ne želi da dijete poliva vodu po podu, što je sa maminog stajališta posve logično, onda neka to i provede. Ne dozvoliti da ju dijete nadmudri. Mora biti pametnija, brža, smirenija, jača u svakom pogledu, od svojih potomaka.

Nikad nisam tukla, nikad nisam kažnjavala. Samim svojim stavom pokazujem što neću i ne dozvoljavam. Ne kažem, možda je mojoj djeci moje nipodaštavanje njihovog ponašanja, bilo gore nego "po guzi" ili urlanje. No, vrlo su čvrste i samopouzdane ličnosti postali, tako da valjda i nije

I da, NIŠTA što malo dijete napravi, ono do nekih 5-6 godina, me nije moglo i ne može dovesti do toga da pomislim: sad ću te pridaviti.
Kad su se znali dečki tući, e, to me je izluđivalo, obično sam vikala, pa otišla na hlađenje, ja, ne oni, oni nek se stuku međusobno i tako kazne. Obično je to ionako bila predstava za mene, koja je prestala kad više nisam bila publika. No, to je kod veće djece.

U pubertetu je moglo, ali uglavnom nisu radili, ili ja ne znam da su radili, nešto takvo da ih poželim "pridavit". Napiti se na proslavi mature ne smatram nečim zbog čega bih poludjela.

A osim toga, gubitak jednog djeteta jako mijenja gledanje na preostalu. Iako, nije idealno, nikad nije lako biti roditelj, no lako se zatvore vrata na nepospremljenoj sobi, lako se isprave loše ocjene, lako kuhaš svakome svoje, ma, uostalom, lako se i taj proliveni pod u kupaonici obriše, neš ti vode na pločicama. Samo neka smo sretni najviše što možemo. I neka odgojimo djecu pristojnu i sigurnu u sebe.