Kad su moji klinci bili mali kao kod žute, bilo nas je pet mama sa decom slične starosti u krugu cca 150m.
Razni stepeni naše stručne spreme, različit broj dece svaka (od 1-4). Različito imovno stanje, životne situacije, stavovi i pogledi na svet. Totalno različiti stilovi vaspitanja dece. Ma ono, različita i vera i nacija i maternji jezici...
Ali broj decibela koje dostiže urlanje mame na ivici živaca i "vaspitni" rečnik su bili neverovatno slični na oba jezika, za svih nas pet. Isto kao i broj decibela urlajućeg deteta/dece.
Jedino što je najčešće urlala mama sa najviše dece, a prozore je uredno zatvarala pre urlanja ona sa jednim detetom.
Ali leti smo sve jednako mogle živeti i u istoj zgradi a ne u kućama, jer se sve dovoljno čulo da nijedna od nas nije mogla da priča bajke o svom vaspitanju onoj drugoj.
A deca nam izrasla onako, prilično prosečna.

I nikad nam nijednoj nije komšiluk zakucao na vrata da nas pouči kako da vaspitavamo svoju decu. Meni je to SF.

Jedna forumašica je jednom napisala nešto što ne umem više dobro da parafraziram, ali mi je donelo utehu svojevremeno:
Ako deca deluju nevaspitano, to ne znači da ih niko ne vaspita. Tj. vaspitanje je proces i ne uče sva deca istim tempom.
A odrasli ljudi bi trebali da budu svesni toga i da ne budu zlobni i bezobrazni.
Šta treba neko da uradi kad dete mrzi da pere kosu- da ga ne kupa? Da mu zapuši usta u kadi?
Kako ćeš da razdvojiš troje dece koja se otimaju za igračku, ako ne glasom ili fizički?

Razumem da u stanu buka grozno smeta, ali komentarisati tuđe vaspitanje i raspitivati se zašto deca vrište? Ma svašta.