Djeca iz moje okoline nemaju ajfone. Poneko ima samsung, ali ni jedno iz S serije. Moj nema nikakav. A zavrsava 5. sa svim peticama, uz to i 2. muzicke, odlican i gitaru i solfedjo. Dobice nagradni cjelodnevni izlet u akva park i nadam se da cemo se porodicno svi lijepo provesti taj dan. Ne mogu zamisliti da mu kupujem skupi telefon samo zato da bi bio "in" i zbog toga dizem kredit. Skolu shvatam slicno kao Peterlin. Pogotovo sto poznajem svoje dijete, nije ni malo snalazljiv, promucuran ni preduzimljiv, pa ako misli bolje proci u zivotu, morace ispeci neki dobar zanat, a ocjene ce mu omoguciti bolji i veci izbor zanimanja. Tako da na koncu smatram da sam sebe nagradjuje time sto ce moci pametnije da bira. Planiram mu platiti skolovanje, po mogucnosti i neko usavrsavanje jezika u inostranstvu, ako se bude moglo.

Mada shvatam djecu da zele mnogo toga. Sve bljesti, sve nam izgleda na dohvat ruke, ljudi zive na kartice pa izgleda da mogu vise nego sto zaista mogu... Jos plus to famozno uklapanje u drustvo... Imali smo i mi svoje statusne simbole, pred rat su u Sa bile jako popularne Sebastian tasne i cipele "mocartke", samo se roditelji za to bas i nisu morali zaduzivati. A da bi neko vidio da to imamo, morali smo izaci medju ljude, a ne okaciti sliku na fejs u samoci svoje sobe.

Pufff, valjda cu preziviti ova njihova dva puberteta...