Pocela sam vikati

[tikica_69]

Mare, ako te tješi, ja se s time borim već 20 godina i još mislim da je i meni i njima to samo faza
Šalu na stranu... i ja povisim ton u nekim slučajevima i vidjela sam da pali kod ovom malenog. No ne koristim to prečesto, jer znam da onda neće imati smisla. Šaljem vibre da galama ne pređe u naviku

[lavko]

Nisi. Djeca (i ljudi) se razlikuju. Nisu svi ljubitelji maženja. MM je veća maza od mene. Moj stariji sin je i danas velika maza i kaže "dođi mi izmasirati leđa" nakon što se umoran vrati iz škole. Mlađi nije maza. Njegove prve riječi bile su "pusti, dolje i sam". Jutros ga budim i pitam da li mu trebam pripremiti gablec jer ne znam napamet koliko sati ima u školi... Odgovor: Sam ću. Kraj priče.

Nema to veze s našim postupcima. Btw. ja nisam tip koji bi galamio, ali kad ništa nije funkcioniralo, bome sam i to činila ako je trebalo opasno ili neželjeno ponašanje prekinuti na brzinu.

Lavko, da ti odgovorim, nisam ja, mi krivi za njihov temperament, imala je i tantruma, a vrlo je emotivna, stalno nas ljubi i grli, i mi nju, seka nije takva maza

A nadam se da je do temperamenta, svatko se češe gdje ga svrbi, pa ja mislim da moja emocionalna neadekvatnost uzrokuje kod nje takvo ponašanje, ko što kaj ja znam, mame dijabetičari, sigurno jako paze da djeca ne jedu šećer..

[lavko]

Ali da smo sve jadne kad vičemo, jesmo. Ja bih se odmah ispričala njoj.

[Peterlin]

Ali da smo sve jadne kad vičemo, jesmo. Ja bih se odmah ispričala njoj.

lavko, pokušaj se ne opterećivati previše. Djeca nas moraju upoznati onakve kakvi stvarno jesmo - nismo idealni, imamo svojih mana ali smo DOVOLJNO DOBRI roditelji. Od silnog truda da budemo savršeni često sami sebe dovedemo do nepotrebnih frustracija.

A vikanje je potrebno, pa i nužno u IZNIMNIM situacijama koje zahtijevaju takav pristup. Ako vidiš da klinac ide prstom prema peći, zaurlat ćeš NE! i to je jedino ispravno. Ako vidiš da trči prema cesti, isto tako ćeš pojuriti za njim i zaurlati NE!

Daklem, vikanje ne treba biti standard na dnevnoj bazi. Dijete mora znati da mora poslušati podignuti glas jer je riječ o izvanrednoj situaciji, a ne o ljutnji. Ako se deremo svakodnevno i često, neće nas poslušati u ovakvim situacijama kad je stvarno bitno.

[Beti3]

Ja vicem stalno. Rijetki su petci da ne vicem. Ono sto me ubija u pojam je cinjenica da ako ne vicem ne reagira. Luda sam vise. Nekidan sam mu tocno tako i rekla...da zar ja moram urlat ko slon da bi on reagirao.
Stalno si govorim necu vise, maknut cu se i brojat do deset. Ali kad mi se zivci nategnu vicem.

Ne reagira zato jer uvijek vičeš. Tako logično gledajući sa njegovog stanovišta. Probaj idući put ledenim glasom i "onim" pogledom reći ono što želiš da učini ili ne učini. Ali, čuvaj to za stvarno bitne situacije. Ako vičeš ili naređuješ svakih pet minuta, nikakva korist od toga.
Probaj zapisivati jedan dan kada si i zašto vikala, možda vidiš da se može i bez toga.

I sad citam kako vasa djeca razumiju sto hocete i niko ne vikne..kakva su to djeca? Kako nikad ne viknete? Nikad nikad?

Nekad moraš povikati, ako su u opasnosti, ili spremni napraviti veliku glupost ali vikanje treba stvarno skroz smanjiti. Zašto vičeš? Daj primjer. Kad se ide penjati nekamo? Probaj reći, jasno, glasno i odlučno: Stani!. Vjerujem da će se okrenuti na strogoću u glasu.
Ili, što je možda i bolje, pusti neka se popne, budi blizu i vidi može li to. Učenje samostalnosti, važna stvar u odgoju djeteta, a ubistvena za mamine živce . Oni moraju naučiti, a mi ih moramo podržati. Kako drugačije?

Mare, ako te tješi, ja se s time borim već 20 godina i još mislim da je i meni i njima to samo faza
Šalu na stranu... i ja povisim ton u nekim slučajevima i vidjela sam da pali kod ovom malenog. No ne koristim to prečesto, jer znam da onda neće imati smisla. Šaljem vibre da galama ne pređe u naviku

Potpisujem, samo neka ne pređe u naviku.

Ali da smo sve jadne kad vičemo, jesmo. Ja bih se odmah ispričala njoj.

Ne vidim zašto se treba ispričati, ako si bila u pravu kad si zavikala. A ako smatraš da nisi bila u pravu, zašto si vikala