Pocela sam vikati

[Beti3]

Ja vicem stalno. Rijetki su petci da ne vicem. Ono sto me ubija u pojam je cinjenica da ako ne vicem ne reagira. Luda sam vise. Nekidan sam mu tocno tako i rekla...da zar ja moram urlat ko slon da bi on reagirao.
Stalno si govorim necu vise, maknut cu se i brojat do deset. Ali kad mi se zivci nategnu vicem.

Ne reagira zato jer uvijek vičeš. Tako logično gledajući sa njegovog stanovišta. Probaj idući put ledenim glasom i "onim" pogledom reći ono što želiš da učini ili ne učini. Ali, čuvaj to za stvarno bitne situacije. Ako vičeš ili naređuješ svakih pet minuta, nikakva korist od toga.
Probaj zapisivati jedan dan kada si i zašto vikala, možda vidiš da se može i bez toga.

I sad citam kako vasa djeca razumiju sto hocete i niko ne vikne..kakva su to djeca? Kako nikad ne viknete? Nikad nikad?

Nekad moraš povikati, ako su u opasnosti, ili spremni napraviti veliku glupost ali vikanje treba stvarno skroz smanjiti. Zašto vičeš? Daj primjer. Kad se ide penjati nekamo? Probaj reći, jasno, glasno i odlučno: Stani!. Vjerujem da će se okrenuti na strogoću u glasu.
Ili, što je možda i bolje, pusti neka se popne, budi blizu i vidi može li to. Učenje samostalnosti, važna stvar u odgoju djeteta, a ubistvena za mamine živce . Oni moraju naučiti, a mi ih moramo podržati. Kako drugačije?

Mare, ako te tješi, ja se s time borim već 20 godina i još mislim da je i meni i njima to samo faza
Šalu na stranu... i ja povisim ton u nekim slučajevima i vidjela sam da pali kod ovom malenog. No ne koristim to prečesto, jer znam da onda neće imati smisla. Šaljem vibre da galama ne pređe u naviku

Potpisujem, samo neka ne pređe u naviku.

Ali da smo sve jadne kad vičemo, jesmo. Ja bih se odmah ispričala njoj.

Ne vidim zašto se treba ispričati, ako si bila u pravu kad si zavikala. A ako smatraš da nisi bila u pravu, zašto si vikala