Ja mislim da nema nikakve štete u tome da nam djeca ponekad vide negodovanje, pa čak i bijes... Trebaju nas upoznati u SVIM emocionalnim stanjima. Dapače, ako nas nešto u njihovom ponašanju nervira, to im treba dati do znanja jasno i glasno, bez oklijevanja. Dakako, deračina s naše strane ne bi trebala biti prevladavajući stil (ne samo radi djece, nego ni radi nas samih) ali brate, ima situacija kad moraš brzo reagirati i bez pretjeranog filozofiranja. Ako se penje na rub balkona, grakneš "dolje, odmah" i slično... Ali ozbiljnost bez tepanja obično je kod mojih sinova davala dobre rezultate.

Nikako nisam pristalica odgoja po američkom komičaru Artu Buchwaldu: Michael, ljubavi, mama NE VOLI kad se biciklom zalijećeš u klavir!" Da im je tako nešto padalo na pamet, moji bi išli u kaznu istog trena - stolac pored radijatora i nekoliko minuta hlađenja. Nisam to zlorabila, ali bilo je par puta situacija da je trebalo uvesti teške sankcije (ne dozvoljavam da uhvatiš brata za uha i njegovom glavom lupaš o zid).

Općenito, te riječi "ljubavi" i "dragi" mi se ne uklapaju u situacije kad treba djetetu dati do znanja da istog trena ima prestati s tim što radi ili ni ne pomisliti da ostvari svoj naum (recimo pretrčavanja ceste).