Bila sam kod psihologice. Savjetovala mi je da ga sad pustim i da komuniciramo samo osnovno do idućeg tjedna koliko god bilo teško. On treba inače vremena da se ohladi, mene puno brže prodje. Ta uvreda i nije tako strašna da se nije složila na sve ostalo-debela sam mu, kvoca non stop, pa ne bi pomagao, ne bi se uključio..ali kaze moja psih da on nikada neće ni biti drugačiji roditelj, i da će više dozivljavati dijete kad poraste. Na meni he da se pomirim s tim da nećemo očito nas troje šetati držeći se za ruke uz zalazak sunca. On je koncentriran na posao, zaradu..ja na odnose.
I dodatno je iziritiran mojim višegodišnjim dramama, razgovorima, raspravama, slomovima..tako da sad nasam sspomen razgovora ima alergiju. Da li je to u redu? Ne znam. Ali vidim i ja da nema živaca više. Njemu je u bekom trenutku puklo.

On je dobar čovjek. Samo je iza nas puno drame.