Citiraj Kaae prvotno napisa Vidi poruku
Pa njima se ne cini skroz pretjeranim jer je bilo previse slucajeva gdje su djeca uistinu stradala zbog nemarnosti ili sporosti sustava. Dijete je imalo stvarno ruznu modricu i, hebi ga, reklo je da mu je od mame. Nisu bili po sudjenjima i ispitivanjima, bili su na razgovoru. Nitko im nije oduzeo dijete, niti ce im dolaziti na provjere i sumnjati u njihovo roditeljstvo.

Ja bih da me pitaju, ili moje dijete, zasto ima ogromnu modricu na glavi, ruci, guzici, bilo gdje. Pitala bih i ja da se takav vrati iz vrtica, a da me ne ceka sluzbeni opis nezgode (sto jest procedura).
Ja bih da me pitaju, ako dete pokazuje promene u ponašanju, ako ima ikakvih pokazatelja da odnos dete/roditelj ne štima, itd, itd.
Ali da očekujem da će me soc. služba zvati zbog izolovanog slučaja ružne modrice i načina na koji ju je moje malo dete objasnilo, ja bih odustala od same ideje roditeljstva.

Jer u slučaju takvog "pooštravanja kriterijuma", soc. služba bi trebalo da posećuje valjda apsolutno svaku porodicu. Ja ne poznajem porodicu u kojoj dete nije bar jednom u detinjstvu zaradilo ružnu modricu i to pred očima roditelja, ili čak u igri sa roditeljima.
I lično sam se više puta uverila u to koliko i moja i tuđa deca mogu na neverovatan način da interpretiraju neke sasvim obične događaje.
( Jednom prilikom je ćerka na sav glas urlala u parku kako "je glaaadna, ceeeo dan nije jeeela!" na zgražanje publike, pri čemu je propustila "sitnicu" da celo prepodne nije HTELA da jede, a u parku joj je tata zabranio da tako gladna uzme žvaku od neke bake .)

Meni je to širenje paranoje i traćenje ljudskih resursa. Jer ne mogu da zamislim koliko je soc. službenika potrebno da se obave razgovori sa svim takvim "sumnjivim" slučajevima, i ne mogu da zamislim koliko se grozno roditelji osećaju kada moraju da se pravdaju zašto im dete ima ružnu modricu, kao da im nije dovoljna kazna što se dete uopšte povredilo.
Pri tome mi je krajnje odbojna takva škola koja je na osnovu dečje izjave naslepo prosledila "slučaj" socijalnoj službi, bez nekog dubljeg razmatranja situacije.
Što se tiče povreda u vrtiću, nije mi poređenje skroz prikladno, ne umem da sročim tačno zašto - ti u vrtiću dobiješ službeni opis nezgode, ali radnik vrtića pretpostavljam, ne ide na razgovor sa šefom, ili soc. službom, psihologom, kime već, ako je u pitanju nekakva nezgoda? Ili ipak ide?