Ok, razumijem, ne mislim da moras pisati detalje.
I naravno da ovisi koliko je sporna psihicki bolesna osoba, moguce uzasna za boravak u istoj prostoriji s djetetom. Ali u braku je dvoje. I moj brak nije bio dobar kad sam pokusala sve kirurski odsjeci. Ona je ipak njegova mama. I on se nije znao nositi i s njenom bolescu i s mojim zahtjevima. Ja sam odustala. Naravno, ovisi o tezini psihicke bolesti. Ali kazem, osim bezobrazluka (koji je danas prema meni puno gori preko telefona nego uzivo) i tu i tamo nekog vikanja (ali ne pred djecom, zadnje je bilo kad je stariji bio beba), nema ekscesa s nama. Najvise ih trpi mm koji u nestretnom trenutku zavrsi sam kod nje. A ona u takvim trenucima ni ne pita za djecu.

Uglavnom, meni je zivot postao jednostavniji kad sam prestala braniti i zabranjivati, ionako se ti susreti svedu na par sati mjesecno. Ona npr. nekad ne dode na bozicni rucak ili na rodendan jer nece. Samo nazove da nece doci i poklopi slusalicu. I dode za 2 dana.

Kad sam ja prije par godina otvorila slicnu temu, pisala je jedna forumasica o svojoj mami, i kako njexina djeca reagiraju na baku. Ponavljam, ako nije rijec o uzasnom slucaju, djeca na neki svoj neopterecen nacin shendlaju situaciju s takvom osobom.