Anksiozni poremećaji i roditeljstvo

[*mamica*]

Ako ti je nešto u mislima, onda znači da ti je važno ili te uznemirava. Ako skrećeš misli, zar nije onda to potiskivanje i "guranje pod tepih"?
Mislim, gde je granica između pozitivnog razmišljanja i samoobmane, kako postaviš sebi tu granicu ako kažeš da ti treba reality check s vremena na vreme?

Najlakši način jest da staviš nekog drugog u svoju kožu i zapitaš se kako bi procijenila tu drugu osobu da izgleda i ponaša se kao ti.

Ja nemam nikakvu službenu dijagnozu niti sam pohodila psihijatre. Otišla sam psihoterapeutkinji kada sam shvatila da anksioznost i strahovi ometaju moj normalni, uobičajeni život.

Fizička manifestacija je bila prestanak brige o sebi koji je rezultirao debljanjem, neizlaženjem iz trenirke i pidžame danima, zatim lupanje srca, grč u trbuhu.

Emocionalno sam bila stalno zabrinuta i nervozna zbog gluposti. Svaki slijedeći dan i normalne svakodnevne obaveze su mi se činile kao nesavladiva prepreka radi koje bih najradije ostala kući i nigdje ne izlazila. U svoj omiljeni restoran nisam otišla više od godinu dana. Go-dinu dana. Konobar se iznenadio i imao reakciju "ooo, pa evo vas opet" kada me je ugledao.

Bilo mi je teško skoncentrirati se i uživati u čitanju knjiga, gledanju filmova, neobaveznim konverzacijama.. jer sam stalno mislila na "probleme" koji me čekaju idući dan.

Ma, to jednostavno nisam bila ja - vesela i društvena osoba koja je uživala u životu i druženjima.

Ali, moje obaveze su pritom savršeno funkcionirale. Posao sam obavljala (i obavljam) perfektno. Djetetu se dajem 110%, trudim se najiskrenije da pred sobom nema živčanu, nervoznu mater. Iskreno i jedno i drugo obožavam. Ali to me onda i dodatno iscrpi.


Putovanja su mi i dalje na vetu - još nisam prevladala strah od ŠBBKBB ako poletim avionom i odem u neku lijepu europsku metropolu.

Ali, bitno je da sam počela malim koracima. Svjesnost i rad na sebi - dvije najvažnije stvari na putu do ozdravljenja.