Amondi, suosjećam... jer nemate pomoć bake, dede, nama je to bio spas iako nije bilo idealno al opet sam znala gdje je. No još gore je taj virtualni svijet jer ne znaš s kim komunicira (imali smo velikih problema s tim). Sad smo mu stavili svakakve zabrane na mob, samo čekam kaj je uspio provalit...Ima neke prijatelje s kojima se čuje preko telefona (verbalno) i čujem ga preko vrata kako priča. Lovi ga pubertet, jakooo. U školi je dobio prilagođeni program (8.razred) i nadam se da bude sve ok (bez stresnih razgovora). Kod mene je obrnuto; odahnem kad su praznici, kad počne škola napeto čekam kaj bude...
Odobrili su ti rad na pola radnog vremena zbog prilagođenog programa mlađeg? Samo me zanima, da li je to moguće.
Jer s posvojenom djecom ima pune ruke posla. Mi imamo doma punu kuću (baka, deda , teta...) al opet kad sam jedna na njih 3 (3.je beba) se polomim i još sve ne funkcionira jer svaki od njih treba nekog za nadzor, svašta im pada na pamet.
E sad, za one koji nemaju logističku podršku u obitelji, možda ne bi bilo loše kad bi se obitelji s posvojenom djecom bolje povezale...možda u gradu ima više takvih, pa pomoć udruge, itd. iako znam da je i to nedostatno.
Potpuno vas razumijem da ste tih 15 dana malo odahnuli kad dečkih nije bilo, mi smo znali starijeg poslati udomiteljima na praznike, vikend (prije nego baki i djedu) jer smo si ostali dobri i on ih je jako htio vidjeti i provoditi vrijeme s njima. Čak nedavno kad smo išli na jedan ručak gdje nas se molilo da dođemo bez djece, ja sam djecu taj dan odvezla k udomiteljima da provedu tamo cijeli dan- mlađa je bila kratko kod njih, a i njima je zanimljivo jer imaju još djece pa su imali društvo.
Sretno!