Evo, da javim razvoj situacije.

Nedavno sam slučajno saznala da je J. bila u vrtiću na razgovoru kod logopeda, uobičajena procedura, i sama mi je rekla da nije tamo pričala. Pitala sam naše tete o tome i rekla da me čudi da me iz vrtića nisu kontaktirali u 2 godine od kada im je dostavlljen nalaz te pitala dali je stručna služba upoznata sa J. situacijom. Ok, možda sam ja trebala kontaktirati prva, ali kako smo surađivali s tetama mislila sam da ne treba ići dalje.

Uglavnom, teta je prenjela i kontaktirala me logopedica koja je kako kaže sada pročitala nalaz, tražila me da joj objasnim što je perfekcionizam jer se nije susrela s tim i zaključila da se radi o selektivnom mutizmu koji kako kaže ima psihološku podlogu ali ga riješava logoped i predložila možda obradu u Suvagu ali da svakako vidim s našom psihologicom.
Kontaktirala sam psihologicu koja je rekla da se kod J. svakako može govoriti o selektivnom mutizmu ali kao posljedici a ne uzroku. Uzrok je perfekcionizam i teškoće podnošenja pažnje na sebi, a kako psihologica kaže oni se bave uzrokom.
Psihologicu izrazito veseli da se vrtić ukljućuje i nema ništa protiv da logopedica u vrtiću radi s njom s obzirom da je njoj vrtić poznati teritorij.
Kaže od obrade u Suvagu po njenoj procijeni za sada nebi dobili ništa s obzirom da je J. izrazito kognitivno jaka a i radionice je stalno propitivala, te bi samo dobila to da nešto s njom nije uredu i s tim se za sada slažem.

Kaže psihologica da nam je u ovoj predškolskoj godini bitno napraviti obradu da se vidi status jer prva obrada zbog svega nije bila kompletna.

U međuvremenu, J. je dva puta pričala s mojih dvoje prijatelja, muškim i ženskim, koji su krenuli na zezanciju i nakon pola sata uspjeli su da J. priča s njima i opusti se i zeza se.

I neki dan se sama pohvalila da je bila kod logopedice ponovno i da je ovaj puta sve pričala

Malo joj teško pada ovaj ljetni period jer su u drugom vrtiću, spojeni sa 4 druge grupe, a iz njene grupe dolazi jedna djevojčica pa kad dođem po nju u vrtić prvo je ljuta pa slijedi jedno sat vremena frustracije i plakanja, ali evo nekako plivamo.

Uglavnom, vidim pozitivne pomake. Evo, jučer smo bili u novom parkiću i popela se na penjalicu punu nepoznate djece i bezbrižno se igrala. Meni je to veliki korak, do prije par mjeseci nebi bilo šanse za tako nešto.
Malim koracima idemo naprijed.