Ja se stvarno moram više baviti djetetom nego sobom..bože otkrivam i ovu temu, a htjela sam novu otvoriti.
Mitovski, ja ko da svoje dijete gledam kad čitam o tvome, skoro je tu negdje.

Moje dijete ima problem s vršnjacima, ne toliko s odraslima. Ona se jednostavno boji vršnjaka, ne jako ali dovoljno da je povučena i ne mrda od mene kada dođemo u goste barem prvih pola sata, iako dolazimo kod poznatih. Scena je uvijek ista - mi dođemo, ona se priljepi meni i neće se ni igrati, neće ništa a ako hoće, onda zove mene da idem s njom. Nesigurna je, jednostavno je nesigurna. U vrtiću je dugo bila sa strane, nije se družila, sad se polako druži s drugima - nakon skoro godine dana vrtića. Fizički kontakt ne dolazi u obzir, druga djeca zagrle nju, ali ona njih nema šanse.

A kod kuće je sušta suprotnost - aktivna i preaktivna, nestašna, vesela, brbljava, puno priča, fino zaključuje, emotivna.

Da, isto ima foru s novim stvarima da ih ne koristi - bicikl htjela i htjela i htjela i kad ga je dobila, provozala par puta i stoji. Kad joj ne ide, odustaje brzo, frustrurana je.

Ma sve neka klasika koju sam pročitala, samo što ja nisam jako uvjerena u genetsku spiku, više u odgoj, barem kod nas, jer sam ja bila jako anksiozna prvih godinu dana, pa onda bračne svađe tj više šutnje, nije bilo puno vike, pa nezaintersiranost oca i tako..bojim se da je dijete zbrojilo dva i dva.

Ali sad razmišljam što...da li je bolje gurnuti je u neke situacije ili biti više uz nju korak po korak?