Mene stalno more neke brije da sam ovakva i onakva, da bi se trebala više baviti svojim djetetom (iako ne znam definiciju "bavljenja" djetetom od 2 godine; od jutra do sutra juri dvorištem, pijesak, trava, blato, voda, ne želi unutra...urla zapravo kad ga vodim u stan). Koliko je zapravo bitno čitanje priča, pjevanje pjesmica i sl. jer nekako imam dojam da zadovolji sve svoje potrebe na tom dvorištu..
Druga stvar je moja ljubomora, hm.. nije baš čista ljubomora na odnos moje mame i mojeg djeteta, već kao neka krivnja kaj nas dvoje nemamo takav odnos, tj. kaj Švrćo nekak više šmeka svoju baku nego mene. Sretna sam do neba kaj mi ga čuva i kaj mali ima sigurnost uz nju i fakat mu sve pruža, ali stalno mi se javlja neka krivnja. Kao da mu ja ne znam pružiti to kaj mu ona pruža, u kontekstu 100% posvećenosti (imam obaveze koje moram obavljati paralelno uz nega), prag tolerancije, nekako ima više strpljenja za sve. I onda kao šlag na tortu, meni mama svako malo veli kak se on s njom ni ne zaplače, kak ovo kak ono, još više pobuđuje taj osjećaj krivnje u meni. Neki put mi dođe da zaplačem.