Orijentacija u prostoru

[pulinka]

Prijavljujem na temu sebe, svoju ćerku, svoju tetku i svoju pok. svekrvu .
Mojoj tetki je uzaludno govoriti "levo-desno", kod nje pali samo "južno -severno-zapadno-istočno" ili neki pomoćni vid orijentacije, ako se očekuje od nje da brzo reaguje.
Moja svekrva se svojevremeno, kao već majka dvoje dece, u svom sopstvenom selu u kome je proživela ceo vek, izgubila (!) u jednoj od beskonačnih i paralelnih ulica pokušavajući da se iz posete vrati kući, i budući da je vozila bicikl, zaustavila se tek kad je shvatila da se dovezla do table na ulazu u susedno selo .
Ja se obično gubim u nepoznatom prostoru, orijentacija mi je bila katastrofalna u detinjstvu, ali nekako se sa godinama poboljšala.
U prirodi i na otvorenom funkcionišem neuporedivo bolje nego u zgradama, dok sam još mogla da putujem po gradovima Evrope orijentisala sam se po čistom instiktu isto kao i u prirodi i nikad se nisam izgubila, što je mojim roditeljima bilo svetsko čudo, jer sam i ja u školi na početku jedva pronalazila wc i sopstveni razred.
Generalno bolje funkcionišem kada okolina nije monotona i postoje reperne tačke. Mogu obići stari grad u Pragu ili Trogiru i izaći tačno tamo gde hoću, ali ako uđem u recimo bolnički hodnik sa 20 istih vrata levo i desno, gotova sam (i ja nosim naočare...).
Ćerka mi je Marsovac u prostoru i vremenu.
Kao mala je savršeno i rano razlikovala levo i desno, sada to više ne može tako lako .
Uopšte ne razume uputstva-"Digni levu nogu", "idi dva koraka udesno", itd. za šta najviše krivim vrtić, jer je to nešto što sam očekivala da će se tamo vežbati.
No dobro, sad vežbam ja sa njom u igri.
Ali već vidim da će pisana slova biti pravi izazov i njoj kao što su bila i meni....Hvala svima za korisne savete.

[lunja]

Prijavljujem na temu sebe, svoju ćerku, svoju tetku i svoju pok. svekrvu .

Samo sam vas cekala

[pulinka]

Samo sam vas cekala

Zar si sumnjala .

Ja ne znam šta bih rekla o mojoj ćerki, ona se saplete preko svojih nogu stojeći na jednom mestu - ali to je zato što stoji nemoguće prepletenih nogu (kao i ja ).
Sa stolice i kreveta pada jednom mesečno - zato što sedi i leži u pozama koje prkose neumoljivoj gravitaciji...Nepriznavanje gravitacije joj je osnovni problem, kad bolje razmislim...
U običnoj šetnji zapinje i na ravnom, sudara se sa ljudima i stvarima, bar triput godišnje za dlaku izbegne sudar sa biciklistima- ali to je zato što uvek gleda na neku pedesetu stranu, a nikad tamo kuda ide .

Sa druge strane, bicikl vozi normalno od 5. godine, u trčanju i penjanju je sasvim dovoljno i brza i spretna, na ljuljaški se ljulja stojećki jer sedenje nije dovoljno uzbudljivo, ples joj ide odlično kad imitira druge samo gledajući, bez verbalnih uputstava. Ni sa loptom nije previše nespretna, tj. kad je duhom prisutna onda joj sasvim lepo ide.
Slično je i sa orijentacijom u prostoru. Kad je skoncentrisana, sve je manje više ok. Ali kad nije...A obično nije, nego luta negde u svojim mislima...

Ma, ja isto uživam u novim gradovima, uopšte se ne opterećujem mišlju da ću se izgubiti ( i ne izgubim se..), ali kao što rekoh, snalaženje unutar neke zgrade mi je nula. U javnim zgradama obično pobožno pratim putokaze i natpise na vratima i na kraju obično pojma nemam kuda sam prošla. A tek kad bih morala sama da nacrtam kako ta zgrada trodimenzionalno izgleda iznutra -bog zna na šta bi to ličilo, na Pikasovu sliku valjda...
Nego, lunja, iz radoznalosti kako stojiš sa pamćenjem i prepoznavanjem ljudskih lica?