joj ne znam!!!
jutros je sa suzama otišla u vrtić, da uopće ne bi išla. kad smo ušle teta ju je stavila u krilo i baš je lijepo pričala s njom i pitala ju da li joj netko nešto rekao napravio. ona samo šuti i i glavom klima ne, ali suze u očima i tuga ne prolaze.
sinoć sam baš razmišljala, to da mi nećemo doći po nju i taj strah je krenuo prije nekih 2 tjedna. a vrhunac je bio u utorak. u pon je otišla veselo i vratila se veselo, u utorak je otišla vesela i nasmijana ujutro, i od kad smo ju pokupili nastupa ta tuga, i ne mogu doprijeti do nje. i pričamo, pričamo... i kad ju pitam pa jel se nešto dogodilo jel ti netko nešto napravio, ona šuti i svaki razgovor završi kad ćete doći sutra po mene i potpuno jedan izbezumljen pogled u očima. ako je faza preživjeti ćemo ju i proći će kao i svaka faza, ali ja imam stalno osjećaj da me nešto ne govori (možda si umišljam).