Odlazak psa

[Tanči]

Uh, drž' te se.
Pretužno.
Ja ne bih mogla donijeti tu odluku.
Jednostavno ne.

[Teica]

Uh, drž' te se.
Pretužno.
Ja ne bih mogla donijeti tu odluku.
Jednostavno ne.

Draga, draga Tanči, mi smo morali donijeti takvu odluku kad je kod naše pesice došlo do uremije.

To je bilo prestrašno za gledati: skroz joj je otišla orijentacija, zabijala se u stvari po stanu, nije više znala ni piti vodu kamoli jesti.

Zbilja je bila u teškom stanju, nije nas više ni prepoznavala.

Bila sam s njom do kraja (veterinar ju je uspavao u našem stanu).

Poslije sam je držala na krilu dok smo je autom vozili na veterinu.

Otada više nikad nisam imala psa.

(To je bilo početkom rata...)

[Mojca]

Uh, drž' te se.
Pretužno.
Ja ne bih mogla donijeti tu odluku.
Jednostavno ne.

Tanči, kad patnja i bol postanu tako jaki, shvatiš da je to jedino ispravno.
Ma koliko teško bilo.
I raspadaš se u tisuće komada... ali negdje nađeš snagu i napraviš to. Ne zato jer će tebi biti lakše, već zato jer će lakše biti biću kojeg voliš.

Pred 15 godina otišla je naša prva pesica. Imala je tumor, proširio se cijelim grudnim košem, mogla je disati samo kad je stajala. Što učiniti?
Pred deset dana otišla je druga, imala je tumor kosti, ona koja nikad nije pokazala da ju nešto boli, plakala je gotovo bez prestanka uz vrlo jake lijekove. Što učiniiti? Danima smo odgađali...

Nadam se da nećeš morati donijeti takvu odluku... Da bar ni jedan prijatelj pasa ne mora.

Zadnjih pet godina sam pretežno u dječjim filmovima i knjigama... pa mi sad pada na pamet Olaf i Frozen, kad objašnjava Anni što je ljubav: ljubav je kad nečije interese staviš ispred svojih, kaže on, ložeći vatru da se Anna zgrije... tako sam se ja osjećala... Neću dalje objašnjavati... to je jedna od onih životnih situacija koju se ne može pojmiti dok ju sam ne iskusiš.