 |
|||
I roditelji su uvijek odgovorni za to kako hendlaju problem. Meni se čini da tu psiholog može puno pomoći, naravno ako roditelji ne dolaze sa stavom reći će nam da smo mi krivi...
I na kraju krajeva, psiholog bi morao moći uputiti roditelje i u slučaju kao charlee... autizma ili nečeg sličnog.
I zapravo ne znam kako to da nitko se dosad nije javio i rekao... Moje je dijete imalo ili ima problem koji sam ja stvorio. Zar sam ja jedina? A valjda...
Pa ja sam to napisala, možda ne baš ovako jasno, ali tako je bilo. Meni je sinulo da nešto krivo radim kad je moje mlađe dijete popravilo pehrambene navike odlaskom u jaslice. Daklem, ja sam doma ipak nešto krivo posložila. Nije bilo tak drastično, ali moglo je biti da nisam silom prilika dobila i prihvatila uvid i s druge strane. Drugi par cipela je bio to što sqm počela raditi, daleko od doma, pa je mm češće bio s djecom i nije radio "velku mešu" od obroka. Jelo se kako se stiglo i kaj je bilo, bez drame. Da nije bilo tako, potražili bi pomoć kod pedijatra, psihologa, nutricionista itd sve dok se ne bi riješilo ili bar približilo podnošljivom. Uostalom, ionako smo to imali, ne s hranom ali s drugim stvarima. Pa smo rješavali. Nešto smo riješili, a nešto još uvijek rješavamo.casa prvotno napisa
Moje starije dete je imalo naviku da bar jedan obrok dnevno jede pred ekranom negde od svog 18 meseca pa manje -više sve do trećeg rođendana.
Naravno da sam ja kriva za taj problem.
U tom periodu sam prvo bila trudna sa mlađim detetom, prvo 4 meseca mučnina i mirovanja, pa kasnije sa stomakom do zuba, pa posle porođaja sa novorođenčetom, bez neke posebne pomoći drugih osim MM-a -bilo je to najlakše rešenje da porodica funkcioniše, dete pojede bar jedan obrok a ja postignem sve što se moralo uraditi u toku dana.
Ali nije baš da mi je trebao psiholog da bih bila svesna da to nije sjajno rešenje.
I problem se počeo rešavati čim su oba deteta počela da jedu čvrstu hranu, postepeno sam izbacila ekrane u vreme obroka i odavno sam već i zaboravila da je taj period postojao.
Realno, da mi je psiholog u doba mojih trudničkih mučnina rekao da je jako loše za dvogodišnjakinju da 20 min. jede uz ekran, mislim da se ne bi dobro proveo. Iako bi naravno bio u pravu.
Imam utisak da psiholozi prečesto teže idealnom (da ne kažem - nerealnom), i ne uzimaju dovoljno u obzir objektivne uzroke nevezane za roditelje- iako bi u idealnom slučaju trebali. Ali ni sami psiholozi nisu idealna bića.
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom