Giulia, tak isto i kod mene. Čak mi muž i vlastita mama govore da pretjerujem i da ne može biti tako teško. Dok nisam jedan dan pukla i rasplakala se pa su me malo ozbiljnije shvatili. A sve zato što sam ih navikla u prvoj trudnoći da dobro podnosim trudnoću. Dan prije početka trudova sam s frendicom bila u šumi u dvosatnoj šetnji, ona je prespavala kod mene, i ujutro smo išle u grad na kavu, pa u ikeu, pa kupovale gradjevinski materijal u pevecu, ja sam bila i šofer u svom tom navažanju, i navečer kad sam došla doma počeli mi trudovi. Nisam ni skuzila da su trudovi, mislila sam da me sami bole ledja od tolko landranja.

A sad, ma nema šanse da se vozim sama, da igdje idem sama, nemrem sina otfurati u šetnju, nemrem si usisati sobu jer se zapušten ko da sam tri dana kopala, prepone i zdjelica me konstantno bole.
I hrana, isto nemrem nista jesti jer mi je trbuh odmah ko kamen, počne zgaravica, nemrem spavati od osjećaja težine. I počela sam naoticati. Skinem čarape, a ono ostane trag u koži pol cm dubok.
I to je sve doslovce prek noći došlo, do prije par tjedana sam bila poletna skroz.

Tako da nam je svima manje više isto.
Al onaj blaženi osjećaj kad se pomaknu sve to zasjeni i sve bude nekak podnošljivije!

Cure, žene jeste vi nabavile robicu!? Ja sam nakupovala broj 50 i to dosta toga, nisam mogla odoljeti!
Jel to bude premalo!?