Ja sam svog sina odvela skolskom psihologu. Izložila problem i pitala kako može pomoći mom djetetu. I ne vidim zašto bi to bilo loše. I prošle godine i ja i dalje mislim da sam postupila dobro. Škola je shvatila da je problem stvaran, da ne želim tražiti isprike u ponašanju ostale djece.
Moj treći je nezgodan karakter i teško mu je zbog toga. I odbacuju ga, s pravom. I nekako, zahvalna sam ostaloj djeci jer tako pomažu mom da postane suradljiviji. Moj je baš jako samodopadan ilitiga egomanijak. Bistar je, duhovit i pronicav. Sve to samo povećava problem jer mu omogućava da kompenzira... Volim ga svim srcem, ali nije baš loveble. Činjenica da on ima tri prijatelja kojima je spreman biti prijetelj je moj veeeliki ponos. Ono, iako to ostala dvojica ostvaruju usput, ležerno i laganini, za njega znam da ta prijateljstva iziskuju napor. Lako je kad je pokazati primjerom dovoljno. Nismo svi isti, nekima primjer nije dovoljan.