moja je, otprilike u istoj dobi, po ljeti, s prijateljicom, ukrala sa štanda, u stvari onih dućana ljetnih, s đinđama, jedno 7-8 marama za kosu.
dakle, šetali smo, i najednom ja vidim da je ona sva u brizi i panici. pitam - šta je. ona - šuti. ja opet. i na kraju mi samo kaže - mama, pogledaj mi torbicu i počne plakati. ja otvorim njenu torbicu i skoro padnem u nesvjest. počnem vaditi, a ono pol štanda unutra.
i ništa, mm je skoro infrakt dobio :D i ja njoj - sad idemo nazad vratiti. ona udri u još veći plač da neće, da ju je sram, ne može, kako će.
došli mi do dućana, sve tako u plaču, ridanju, ja ju vučem za ruku. ona kaže što je napravila, a ovi pametnjakovići se počeli smijati, da su ih skužili, al ih nisu htjeli uplašiti i da super što je vratila i da može od tih 7-8 izabrati jednu jer je pošteno vratila.
i tako. dan danas pamti tu epizodu, nije se više ponovilo.