nekako kad gledam unatrag, cini mi se da me taj problem ne mucu samo otkad sam trudna. Uvijek sam imala jako lagan san, i nikad nisam bila jedna od onih sto mogu odrijemati popodne na kaucu. Meni se ne isplati leci u krevet ako nemam najmanje 2 sata na raspolaganju.
Prije braka sam zivjela jako aktivno, imala sam vecinom samo 4 do 5 sati sna dnevno, i sam mislim da me to mozda izbacilo iz ritma. Sad je vec neidrzivo probudit se u pol 2 i bit budan do 4, i onda hvatat dvanaestomjesecnu bebu po kuci cijeli dan.
Mozda bi trebala otici do jednog od onih striceka kaj pocinju na psih :?