Ianova priča - Avantura počinje..
Već mjesecima razmišljam kako da napišem ovu priču i stavim na portal prije Ianovog prvog rođendana (kampanjac od rođenja)..
E sad, nije da ju nisam već napisala, čak nekoliko verzija, ovisno o količini hormona, visini samopouzdanja i fizičke odmaknutosti od samog poroda. A nisu još objavljene (niti će ikad biti) jer nisu prave. Ne ispisuju moja osjećanja tada, ne govore mi ono što se dogodilo, ne pjevaju mi onu pjesmu.. Preozbiljne su. A rođenje Iana nije mi bilo ni malo ozbiljan i frkovit doživljaj – bila je to avantura mog života.
Probudila sam se jutros nekako dobro raspoložena. Vesela i baš u nekom čudnom muvingu, pa mislim da moje riječi sada mogu biti zrcalo Avanture.
------
Ian je moj drugi sin. I njega sam rodila skoro na termin (ok, Mikka i ja mijenjale smo se za termine) . Patrik je rođen 8 dana prije termina, Ian 4.
Počelo je u nedjelju popodne... trbuh
27.04. poslije ručka, nekako sva ugodno naježena, s trbuhom kao lubenicom, gegam se po svom potkrovlju i mislim kako mi smetaju ljudi. Zamolim Domagoja (muž) da mi na balkon iznese omiljenu ležaljku (zovemo ju rupa jer je ogromna, pletena, okrugla i u njoj se izgubiš). Ležim i uživam u suncu i toplini. Trbuh se ravnomjerno stvrdnjava. Nisu baš BH kontrakcije kao do jučer ali neću nikom reći, osjećam da imam još puno vremena. Sad mi treba mir.
Nakon 2 sata premještam se u spavaću sobu i spavam još dva i pol sata kao top! Domagoj se smješka i gleda me kako se probuđena veselo gegam prema wc-u. Dobacuje mi usput kako sam mu slatka i gnjezdim se kao kravice u KrašićuI one navodno vole leć pred porod i biti same.
28.04. ponedjeljak ujutro, vozimo se u Varaždin na kontrolu. U petak sam bila zacementirana, CTG se nije ni mrdnuo. Razmišljam o Patrikovim (stariji sin) čarapicama. Jutros smo jedva našli čisti par – malac ide s nama. Moram oprati čarapice kad se vratim s pregleda, danas nikako ne mogu roditi jer onda Domagoj i Patrik neće imati čistih čarapica tjedan dana... Osjećam stezanja i vožnja mi kao ni inače nije udobna.
Na pregledu, CTG pokazuje lagane trudove, otvorena sam 1,5 cm i plodna voda je mliječna. Idem ja doma. Pozdravljam dr Jukića, on mi nudi bajaderu, ja velim da neću jer sam debela. Smijemo se. Veli ak se vratim - večeras je dežuran.
Oprala sam čarapice, poigrala se s Patrikom do iznemoglosti, tako je sladak dvogodišnjak. Dojimo, mazimo se, spavamo skupa popodnevni san. Domagoj ne skida osmjeh s lica i ne prestaje sms-at s posla. On - «Jel idemo danas?» ja – «Ne.»
29.04. jutro, budim se najodmornija u posljednjih 10 mjeseci, stezanja su baš ugodna, prava, pravilna, ali jako rijetka. Jednom u satu, možda na 45 minuta.
11,00 Ode sluzavi čep. Puž golaćKako je smiješan! Nisam ništa rekla Domagoju al me skužio – pita me jesam se javila Maji. On ne ide na posao. Veli mi da danas idemo po Iana.
14,00 Patrik traži dojenje, ja se uvalim u rupu i guštam. To nam je bilo zadnje doma prije Iana. burazi
15,00 na wc-u vidim da taj čep još uvijek odlazi, sad je prošaran krvnim žilicama ali ima i podosta tragova verniksa (onaj bijeli premaz na bebama u trbuhu, koji se počne ljuštiti krajem rudnoće i od njega je voda «mliječna»). Kužim da ide i plodna voda. Nije baš jako ali negdje je napuklo. Samo se smješkam. Niš od kupanja, samo tuširanje, ne bih se igrala s bakterijicama jer ionako imam s njima iskustvo od prije.
16,00 .. šaljem sms Maji (moja doula). Vodenjak je popustio – sad već nosim uložak. Lagano se spremamo, treba otići do Zagreba i mojoj sestri ostaviti Patrika, pa po Maju. Kod Tanje (moja sestra) se zezamo, pijemo kavu, jedemo kolače, nekako im je svima fora da sam vesela, smješno mi je kak su malo uplašeni ali se moraju kulirat zbog Patrika i meni to baš pomaže. Maji javljam da sam blizu ali još pijemo kavicu. Dobre sam volje, zezamo se, Domagoj pere šajbe, jede čokoladu i pije kavu. Vani je toplo, Sis i ja tražimo cd-e za porod, svi su mi fora (kasnije mi ni jedan ne pada na pamet
Gledamo seriju, Ray Ramone se ispričava ženi što nije imao baš obzira kad joj je pukao vodenjak u autu pa je stavljao zaštite i nije joj dao da sjedne – glavna isprika je "To je Camaro!!" Umiremo od smijeha.
Patrik je pospan, hoće još malo dojiti i tako zaspi. Meni u jednom trenutku kod dojenja puca vodenjak, slavno i svečano, opet sam ga čula, a mamin trosjed je u trenu bio mokar. I ja. Ne smijem se jako smijati jer voda još jače curi – mičem se od klinca koji spava, u kupaoni sušim trenirku fenom (jer sam ogromna i sestrine su mi sve preuske). Presvlačim se u čisto donje rublje, stavljam nekoliko uložaka, ljubim sister i usnulog ljepotana i odlazimo po Maju.
18,30 u autu. Maja me pita kak sam. Smijem se i velim odlično! Kad ide trud samo ih slušam i gledam na sat. Nemrem baš govorit. Na deset minuta su. Trud je jak, tek smo krenuli prema obilaznici a meni vodenjak još jednom popušta. Najednom se smijemo i komentiramo da je sreća što nemamo Camaro
29.04. oko 20,00 stižemo na hitni prijem u VŽ rodilište.
Jedva čekam na wc promijeniti uloške, al tamo skužim da je sve mokro i iako su ulošci friški, trenirka se neugodno ohladila i cijela sam mokra. Skoro do koljena. Nekoliko minuta kasnije sestra na prijamu me ispituje, između ostalog pita jel mi pukao vodenjak. A evo kako sam izgledala u tom trenutku: mokre hlače
Pozdravljam se s Domagojem i Majom – odlazim gore na pripremu. Brijanje samo popravak, klistir mi je dobro došao jer se ovaj put nisam ni malo doma očistila. Šetam se sama po toj prostoriji, idem na wc kad trebam, tuširam se kad mi paše. Šetam se i gledam svoj odraz u prozorima. Vani je mrak. Trudovi su jaki, ispuhujem, mjerim ih. Traju po minutu a razmak im je dvije. Ideš. Kad je najteže stanem, dišem i brojim.
Trbuh mi je prekrasan u staklu. Primalje prolaze, naviruju se, dolaze vidjeti moj trbuh. Navodno je velik. Meni je normalan. I osjećam da ga se moram nauživati. Ponosno se šetam..
Oko 22.00 sam u rađaoni, dolazi Maja sva jadna stisnuta u ono zeleno odijelo, daju joj neki stolček s kotačićima pa mislimo da bi mogla odletjeti u drugu prostoriju s njim kako je nestabilan. Cerimo se. Doktorica me pregledava, dobro napredujem, otvorena sam oko 4 prsta.
Puštaju nas dosta same. Imam prikopčan CTG ali mi ne smeta, podsvjesno želim čuti. Maja mi pomaže da se kleknem, primalja mi namješta naslon , podiže ga i stavlja onaj tvrdi jastuk kao za dojenje, da se mogu rukama oslanjati u trudu. Super mi je tako. Trudovi su se poprilično brzo pojačavali, zbilja su bili jaki, između njih sam se cerekala i pričala gluposti. Oni koji me poznaju rekli bi, niš novo
Primalja pokazuje Maji neku spravicu da mi može masirati križa.
U jednom sam trenutku stala pored kreveta, primalja nije prigovorila, sve dok mi nije u trudu isteklo jako puno vode, pa tako par puta. Zamolila me da se vratim na krevet kako nebi nešto ispalo (pupkovina, rukica.. )
23,30 .. pregled, mislim da sam bila na nekih 6 i pol – sve super (u međuvremenu sam primila antibiotik jer mi je krvni nalaz malo svakakav). Jedan stari porodničar (vrlo ponosan na svoje tisuće rodilja koje je «porodio») nagovara me na dolantin. Ja se dolantina sjećam od prvi put i smijem se i velim da može jer ne želim slušati više nikoga (malo su se raspravljali oko toga), smetaju mi rasprave a uostalom – dolantin je za mene ionako mala andol smjehuljica, ništa posebno.
30.04. (prošla je ponoć)
Trudovi su jaki, gledam kako se penju na ctgu. Piše 150. Idu i preko toga. Ianovo srce kucka u dobrom ritmu. Čim malo uspori ide trud.
Oko pola sata iza ponoći draga doktorica I. Pita smije li me pregledati u trudu. Uh, teško se leći na leđa. No, ona veselo izjavljuje da sam skroz otvorena, cerviksa nema, napipala je Ianovu glavu bez problema. No još je visoko.
Vesele smo, Maja zove Domagoja, veli mu da dođe natrag u rodilište (on je gledao u kafiću utakmicu lige prvaka). Sad će to. Ja nekako pretpostavljam da bi mogla bit gotova za pola sata.
Prolazi sat vremena. Boli, teško je, ja se i dalje zezam između trudova, Ian ide gore dolje, nikako da uđe glavom u zdjelicu. Boli nenormalno.
Prolazi dva sata. Ja sam još nabrijana, imam snage, imam već dugo nagon za tiskanjem, ali istovremeno osjećam Iana jako visoko. Ali zamišljam da ide van. Odrađujem trudove, puštam glas, vješam se Maji oko vrata.
Prolazi tri sata, već sam jako umorna, odrađujem trudove u polubunilu, zamišljam Iana kako izlazi, zamišljam kako se otvaraju kosti. Ili pucaju, svejedno, samo da već jednom izađe. U sebi mu tepam, molim ga da izađe van, da se rodi pa da idemo doma u naš novi stan, na novi balkon, gledati šumu i slušati ptice. Mooolim te Iane, izađi. Zamišljam kako bi bilo dobro da mi negdje nekaj pukne već jednom..
3.15 doktorica me mora pregledati u trudu. Zabrinuta je jer malac ne rotira, ne spušta se nimalo, krene pa se vrati, ima već jaku oteklinu. I prvi put je bilo tako. Šutim. Ne mogu se više okrenuti, nemam snage. Maja mi pokušava pomoći ali ja ne mogu. Boli me, između trudova se lagano onesvješćujem, kao da zaspivam a Maja me drži budnom. Ispuštam grozne zvukove. Ali me baš briga. Nekako se još nadam da bi mogao sam .. Čujem već treću bebu kako je zaplakala u sobi preko puta. Pored mog kreveta spremno čekaju ručnik za bebe i dvije narukvice. Tiskam, doktorica me pita dal da zove kirurga. Kažem ne još. Stoji vani s mobitelom u ruci i zajedno s primaljom čeka.
Na CTGu u jednom trenutku čujem Tuuuu --- Tuuuuuum ................. Tuuuuuu – Tuuuuuum jako usporeno. Pogledam doktoricu, ni ona nije sretna, pokaže mi mobitel ja klimam glavom da može.
Ian se rodio tek malo više od sat vremena kasnije.
4.10 Smiješno mi je bilo kad sam trebala doći pješke do operacijske sale, naravno da sam jedva hodala, trudovi su bili žestoki i skoro pa konstantni, kad je bio na vrhuncu, stala bih. Tako sam stala i stojim ispred operacijskog stola, doktor veli popnite se a ja dahćem i velim nek čekaju da prođe, ne mogu sad. Prođe trud a ja se brzinski penjem dok još stignem. Veli Dr. da se legnem – ja opet ne mogu, trud. Ko će se sad izravnati
cca 7.00
... netko me škaklja po obrazu. Ne mogu se probuditi – ne da mi se, baš lijepo spavam. I dalje me netko škaklja, nježno, po obrazu i tiho mi govori «Dobro jutro!» Jedva nekako pogledam, sve mi je mutnjikavo, malo mi se vrti, jaaako sam pospana. Izvana se sunce probija svom silinom kroz ogromne prozore s moje lijeve strane. Iznad mene nasmiješena mlada žena u bijelom. Čujem još jednu – veli "Dobro jutrooo!" I smije se – ja okrenem glavu, nasmijem joj se i u oči mi upada mala slatka spodobica. U tom trenu vidjela sam ovo: usnuli ljepotan
Sestre su divne, nježne, pažljive, objašnjavaju mi kako se beba ponaša prvi dan, veselo mi govore kako je veliki dečko, rođen s 4.300 g i dug 52 cm. Apgar mu je bio 10/10. Sve odlično! Pitaju kako se zove, ja veselo odgovaram Ian.
Ulaze primalja Erika i moja draga doktorica I. Pitaju me kako sam, jesam li jako tužna što nije uspio wbac, ja nasmješeno kažem da nisam i da je sve završilo kako treba. Malo razgovaramo o porodu, kažem da je sve bilo super, pažljivo pitaju imam li kakve primjedbe, želim li što.
Dolazi pedijatrijska vizita, bebonja je pospani smješko, pokakao im se i ja sam baš zadovoljna. Tog mekonija ima toliko i posvuda
Nakon toga, pitaju me želim li ga pored sebe. Pa naravno!!!
Ovako završava priča o porodu:
Još par riječi o boravku u rodilištu:
Bilo je super, rooming in je tamo najnormalnija stvar. Ian je treći dan dobio jaku žuticu i završio na intenzivnoj na sunčanju, ja sam išla svako malo gore dojiti, zvali su me kad bi se probudio ili plakao, te svakih 3 sata dojenje
Inače, prematali su ga, pregledavali, cijepili, kupali – sve u sobi preda mnom. To je super. Nakon što sam ustala prematala sam ga sama. Bilo nam je super zajedno, lakše smo dočekali povratak u naše gnijezdo, našem dragom veliko braci i tati. Usput budi rečeno, ja sam odbila posjete, Domagoj je bio samo taj dan kad sam rodila, došao je rano ujutro i odmah bio kod nas u sobi; te drugi dan. A onda sam rekla da bude sa starijim sinom jer ja ne želim izlaziti iz sobe na posjete i ostavljati bebu samu. Ionako smo ubrzo bili ponovno zajedno.
Prvo što smo učinili kad smo strpali Iana u autosjedalicu i izašli iz rodilišta, otišli smo po klopu u Mc Donalds
Eto, moja avantura je bila genijalna, vesela, glasna, snažna i nimalo dosadna. Rado se svega sjetim i ako ću još koji put imati djece opet idem u Varaždin.
Btw: Ian je star 8 i pol mjeseci, ima 4 zuba, još uvijek puno doji, jede skoro sve što bebe smiju, cereka se, još nije rekao mama (ali ta-ta govori stalno) i - danas je propuzao 8)
 |
|||
Odgovori s citatom
Tiwi prvotno napisa
)
