Moguće da shvatamo različito uvodni post.
Ja sam uvodni post zamislila kao tužno dete koje doziva mamu, u sceni koju je AQ videla nekoliko puta.
Znači, niti je izolovan slučaj pa da se slegne ramenima, niti je dete u tantrumu od besa, pa da ignorisanje ima svoju svrhu (ne želi svako dete da se grli kad je ljuto, slažem se i razumem o čemu ti govoriš, samo mislim da situacija nije sasvim ista).

Evo meni recimo nije normalan taj tok adaptacije kod rasplakanog deteta u našoj grupi: dve godine je skoro svako jutro urlao po pola sata da su druga deca već bila izbezumljena od buke, teta mu je tokom vremena dopuštala da krši sva moguća pravila grupe- verovatno u cilju adaptacije, međutim, rezultat je taj da je on sad šef i glavni udarač u grupi.
Kao pedagoški rezultat meni je to totalni fijasko, iako mogu da razumem da su njegova mama, druga deca i teta presrećni što više ne urliče - e sad samo još da reše problem novostečene agresivnosti i proći će i predškolska godina...Tj. meni se ne čini da se dete uopšte u grupu UKLOPILO: za njega važe drugačija pravila, on nema istinske prijatelje sa kojima deli igru, on komunicira tako što naređuje, kvari tuđe konstrukcije, ispravlja drugove...Ako je u pozadini neka dijagnoza, onda je detetu odavno trebao pedagoški asistent. Ako nije, onda se dete adaptiralo na najpogrešniji mogući način.