Kako divno zvuči ova prva rečenica!casa prvotno napisa
Ali, naša direktorka je nepomerljiva već niz godina, opštini odgovara upravo ona.
Osim toga, ja mislim da naša teta onako iskreno - ne može bolje. Tj. može formalno, da fizički bude prisutna stalno -desilo se to jedne godine, roditelji bili malo borbeniji, ona bila stalno prisutna fizički.
Do Božića su joj se počele ruke vidno tresti, češće je vikala nego govorila, moje dete počelo da priča kako teta lupa po glavi neposlušne. Ja popričala sa timom protiv nasilja (znate, deca brkaju stvarnost i fikciju-da, da, sa 6 godina moja nije pravila takve greške niti namerne izmišljotine te tematike), došli praznici, teta se razbolela i otišla na mesec dana bolovanja. Nakon toga se niko više nije žalio na lupanje, teta se vratila smirenija, ali do juna su joj se ruke opet počele tresti a vika se čula kroz zatvorene prozore.
Od tada preferiram da vreme provode sa spremačicom, koja je jedna zdravorazumska žena.
Šta vredi da neko formalno radi taj posao, kada u suštini ne zna da ga radi...
Od drugih roditelja svakako (osim te jedne godine) dobijam uvijene ili direktne poruke da ne talasam -neki se plaše, neki zapravo nemaju primedbi. ("lupam ga i ja kod kuće, kad je nemoguć...I treba malo disciplinovati")
Tako da nisam stekla utisak da se iko obradovao niti profitirao kad sam ja intervenisala - a jesam, puno više puta nego što sam mislila da ću morati u vrtiću. Bilo je i da sam tešila tuđe dete zajedno sa tetom, i da sam vraćala dete koje je izašlo samo, i da sam tražila dete za koje nisu znali gde je, ali i dalje mi se niko baš ne obraduje od vrtićkog osoblja osim pomenute spremačice. Nešto se mislim da ću joj sa decom pripremiti neki simboličan oproštajni poklon kad bude vreme.
 |
|||
Odgovori s citatom