ovo je ortodontica kod koje smo u sredini izrade aparatića, ona je poluprivatnik pa je nekaj sestra objasnila ak idemo novoj moramo platiti kontrolni pregled, nisam baš razumjela
 |
|||
|
|
|||
ovo je ortodontica kod koje smo u sredini izrade aparatića, ona je poluprivatnik pa je nekaj sestra objasnila ak idemo novoj moramo platiti kontrolni pregled, nisam baš razumjela
U osnovnoj školi moje djece predivna profesorica jednog prirodoslovnog predmeta drži dodatnu na koju su pozvani svi učenici,
od četiri razreda u generaciju na toj dodatnoj skupi se dvadesetak učenika.
Svu tu djecu profesorica vodi barem desetak puta godišnje na razne manifestacije u gradu.
Morali su imati kartu za tramvaj i potpisivali smo suglasnost.
S njom su obišli smotre sveučilišta, dane otvorenih vrata fakulteta, srednjih škola, dane Instituta Ruđer Bošković,
Festival svjetla, razne radionice, sjećam se da su neke radionice bile na Veterinarskom fakultetu, neke na Kemijskom fakultetu,
vodila ih je i u Krško, bilo je toga još ali nešto sam i zaboravila.
Moj mlađi je izašao iz osnovne prošle godine, ali pouzdano znam da ta profesorica isto radi i dalje.
Kako ona smije voditi djecu javnim prijevozom, ne znam i ne zanima me, samo znam da smo joj djeca i ja zahvalni
To su velika djeca, idu u dogovoru s roditeljima u privatnom aranžmanu. Na temi se govori o terenskoj ili izvanučioničkoj nastavi učenika 1. do 4. razreda.
Da, u pravu si, ovdje se radi o sedmašima i osmašima. U nižim razredima su s učiteljima često išli pješke do Maksimira i u kazalište, to nam je relativno blizu.čokolada prvotno napisa
Tu je pola odgovora zasto ne gradskim autobusima; zato da bi netko zaradio... kao oni sportski pregledi za djecu koje ne smiju napravit pedijatri koji o toj djeci sve znaju nego netko tko ih u 10 min na brzinu malo pogleda.
Naši su išli u kazalište tramvajem u 3. i 4. razredu OŠ. Sad i mene zanima je li to stvarno zabranjeno ili samo ovisi o hrabrosti učitelja.
Kod nas su i železničke stanice počele da ubijaju svoju školsku decu (nema smajlija koji bi opisao kako se osećam trenutno).
Žao mi je što uzurpiram temu, zavirila sam ovamo ne bi li skrenula misli sa domaćih medija, kad ono i ovde nabrajanje opasnog prevoza.
Za neupućene: u podne se srušila masivna "terasa"- zapravo betonska nadstrešnica duga cca 40-50m na glavnoj železničkoj stanici u Novom Sadu. Ko zna koliko tona betona, čelika i stakla.
Zbog štrajka su skraćeni časovi, voz je polazio tačno u 12:00. Stanica je bila puna mladih koji su se vraćali kućama.
Da se sve desilo dva sata ranije, ispod bi bilo i moje dete. Pukom dečjom lenjošću da požure minut-dva izbegle su nesreću devojčice iz razreda paralelnog njenom.
Pola popodneva se deca iz osnovne i novi drugovi iz srednje prebrojavaju preko društvenih mreža gde je ko i jesu svi u redu.
I svi znamo da za neke roditelje više život neće biti isti, a samo su jutros ispratili decu u školu, i samo je trebalo da počne vikend.
Ćerka plače pola popodneva, a ona je sve samo ne plačljiva.
Zvanična brojka je trenutno na 12 mrtvih, ali oni koji najdirektnije učestvuju pominju minimalno 30.
Žvalavi na TV-u pokušava da nas ubedi da je smrt pod tonom betona normalan deo rizika srednjoškolskog školovanja.
Preostaje mi da se nadam da živim u matriksu i da je buđenje tu negde.
A ako je ovo deo Božjeg plana, meni takav Bog ne treba.
Posljednje uređivanje od pulinka : 01.11.2024. at 19:03
I da smanjim dramatiku i dođem do poente- ako je prevoz nesiguran, i bolje je da se ne insistira na putovanjima i izletima. Kod nas se prevrću i zapale i redovne školske putničke linije autobusa- dva slučaja u dva školska meseca ove godine, a ovo je događaj koji je dno dna. I očigledno nema tih para koji mogu da garantuju bezbednost tamo gde je uobičajeno da nema kazni za kršenje pravila i zakona.
Žao mi je, ovih dana je samo more tragedija.
Posljednje uređivanje od zutaminuta : 01.11.2024. at 19:40
Ovo je pretužno, užasna tragedija((
pulinka čitala sam, baš tužno
Strasno
Hvala svima za utešne reči!
Strašno je što se sve desilo u sekundi, niko nije imao nikakvu šansu za spas. Ili je to ta Božja milost na poseban način.
Strašna je tišina nakon pada koju opisuju svi očevici. Strašno je što je bilo toliko očevidaca.
A najstrašnije je što se spekuliše brojem i uzrastom žrtvi.
U medijima idu oprečne priče, broj poginulih i povređenih se nigde ne slaže. Kao posle Ribnikara.
Meni je to najveći šamar koji vlast šalje svima nama. Da smo potrošni, zaboravljeni, nebitan nam je broj, nebitna su naša deca.
I nikom od očevidaca se ne nudi nikakva zvanična stručna pomoć, nema nikakvog plana za prevazilaženje traume.
Znamo srednjoškolku koja je gledala dok joj drugarica nestaje ispod, dete je u totalnom šoku. Niko od medija uopšte ne pominje da među žrtvama ima dece tog uzrasta, iako apsolutno svi građani to znaju.
Užasno je to obezvređivanje ljudi. To je najužasnije od svega. Ne možeš odati poštu onome za koga ne znaš da je stradao. Ne možeš prevazići svoju traumu ako se nesreća sakriva. Tvoj bol gubi legitimnost ako se zvanično o događaju ne priča.
Upalili smo sveću, juče, za sve njih ispod. I za nas koji smo još iznad. I to je sve. Preostaje mi samo još da ubedim dete i sebe da je bezbedna dok se školuje.
(I da ostanem na temi- osim nekog mlakog saopštenja, Crkva za sada ništa posebno nije uradila da vernike podrži. Verovatno je po njima sve baš i kako je trebalo da bude. Tačno vidim veroučitelje kako to sa zen mirom objašnjavaju na času).
X
I jesmo... Jedino što je vlast poduzela od jučer je manipuliranje činjenicama o rekonstrukciji nadstrešnice. Gadljivo...
https://www.index.hr/mobile/vijesti/...jesti_ostalo_m
I jedino što građane Srbije spašava od potpunog medijskog mraka je to što (zasad) možemo čitati portale susjednih država.
Ceo Novi Sad i pola Vojvodine zna da se na nadstrešnici radilo, jer smo valjda tri godine čekali da se sve "renovira" i konačno otvori za normalno korišćenje. Jasno se sećam da sam prošle godine sa besom gledala u radnike kako nešto bučno sa bušilicama rade na toj nadstrešnici, danima su bili na tom delu. Taj njihov "rad" je i poslao u smrt sve te ljude.
Svi Novosađani znaju da ništa na toj stanici nikad nije trebalo renovirati strukturno jer je stojalo sve čvrsto i neoštećeno decenijama, osim što je bilo nehigijensko zbog neodržavanja i tu i tamo ispucalih pločica zbog mnogo gaženja. Stanici je trebala doslovno samo šminka, da ne kažem pranje, a jedino što je oprano su pare i jedino što se sad šminka je njihov zločin.
I džabe što Novosađani stoje u redovima da daju krv kad ovi u Futogu okreću prase na Kupusijadi uz blagoslov policije. Dok nas ima jednak broj davalaca krvi i prasićara, tu smo di smo- pod nadstrešnicom.
Strasno
Mučno i strašno.
Čitam da gđa Brnabić kaže da je struka zakazala, ili 1964. ili 2024.
Nije rekla koja struka, al meni se čini da bi to moglo biti pravosuđe.
X Upravo ta struka je zakazala. Tačnije teško mi je da navedem struku koja kod nas nije zakazala.
Ali čemu čuđenje- mi smo prva država u svetu što se tiče članova partije po broju stanovnika. Mislim da se ovih dana beba pre učlani nego što se krsti.
Kao komunizam na steroidima samo što zgrade iz tog perioda stoje dok ne krenu ovi da ih renoviraju.
Nažalost sam zbog obaveza morala danas proći nekoliko puta na dvadesetak metara od mesta zločina. Samo toliko su im prostora dali- dvadeset metara, i samo toliko zaštite koliko daje jedna policijska traka i poštovanje mimoprolazećih.
I dok se moja srednjoškolka pored mene hrabro pravila da ne plače, ja sam osećala samo bes, bes me zaslepljivao dok sam palila svoju sveću na dvadeset gorućih, bes me je pekao dok sam gledala lica svih koji su kao i ja čim izađu iz autobusa prvo morali da vide ruševinu i grobnicu koja je bila naša voljena Železnička. Jer na licima se čitao neverovatan raspon brzo smenjujućih emocija: nelagoda, uznemirenost, strah, gotovo panika, samosavladavanje, suze, tuga, turobnost, melanholija, morbidna radoznalost mlađih. Ali bes - ne. Niko nije ni odblesnuo moj bes. Ne. Kao neki zli kaleidoskop, svi izrazi svih su se na kraju slili u isti - pomirenost. Tihu pomirenost dobrih robova. I to me je razjarilo do krajnjih granica. Ta spoznaja koliko smo u svemu dobro ukroćeni i sa ljubavlju negujemo svoje lance.
Ili sam zapravo samo ja loše uklopljena u realnost. A realnost je da je ok oprati milione za renoviranje, ubiti njime minimalno 14 ljudi, uništiti arhitektonsko remek- delo, zatim ga ostaviti bez intervencije da predstavlja trajnu opasnu i nefunkcionalnu ruševinu, tj. arhitekturno i ekonomski uništiti tek ponovo osposobljenu glavnu stanicu Vojvodine i tek osposobljeni sistem brzih pruga, uništiti nebrojenim ljudima normalan i civilizovan odlazak na posao time što si sav železnički saobraćaj prekinuo i preusmerio, imati ogromne i potpuno nepotrebne ekonomske gubitke- jer su neki tamo sfušerisali ključne detalje renoviranja slučajno ili, još gore, jer znaju da im se može.
A to što se meni realnost ne sviđa- pa hej, tu je uvek pilulica i alkohola na izbor, za nas crviće je beli prahić ipak malo preskup. I tako oblikovan tim omekšivačima kičme, lako je doći do horske mantre: šta ćeš, sudbina, svakom se moglo desiti, vežbajmo zahvalnost što (ovaj put) to nismo bili mi.
Za dečicu je tu školski pedagog da im zabludele glavice usmeri na tu mantru i skrene pažnju da je vera u Boga uvek bila tu da ljudima pomogne u teškim trenucima poput ovog, kad ti sveže renovirana zgrada padne na glavu dok se vraćaš kući iz škole. Iskreno se nadam da postoji pakao i da će dotična odleteti pravo u njega zbog zapiranja zločinaca i predstavljanja ljudskog zločina kao prirodne neminovnosti.
Bez riječi sam.
Al u duhu teme možemo reći da je eto sam Bog htio da pogine samo 14 ljudi, moglo je biti puno više žrtava.
Bljak.
Btw slušam Daška i Mlađu, današnji podcast ćemo više puta na poslu preslušati.
Strašno mi je žao. I razumijem tvoj bijes.
Slično nam je svima ovdje u regionu, kako je to lijepo opisao Dežulović https://n1info.hr/kolumne/boris-dezulovic/glavu-gore/
Sve je Dežulović rekao. Samo uzalud.
I izašli su Novosađani, nikad u tolikom broju u poslednjih dvadeset godina- i ništa.
Zlo, glupost i ludilo pobeđuju, a religija je tu da objasni da tako i treba.
To otprilike sumira 90% ljudske istorije, pa ne znam što se u mojim godinama i dalje tako potresam što se bajke ne dešavaju.
Šta sad, živi se dalje- do iduće nadstrešnice.
Odrezali su smreku dužine 7 metri, više njih, iskopali rupe u zemlji i napikli ih takve bez korijena. U svrhu blagdanskog kiča i poslije što s tim? U smeće? Ne može ni za ogrijev nekamo, ili može? Zašto je problem bio zasaditi pravo drvo?
Posljednje uređivanje od zutaminuta : 27.11.2024. at 16:07
Kod nas se u mom kvartu ću , ali i u glavnom kvartu , pa čak i u kvartu gdi sam prije živjela, kitio takav bez nogu u susjedstvu s pravim , jer je pravi bio , s druge strane ceste, na rubu parka, premali i kržljav.
Mada smo mi tog malog i kržljavog znali kititi s privatnim nakitom.
Inače može se kasnije koristiti ko ogrijev ( skinu se grane i dobili, istina trebalo bi sušiti, znači može se ak je pod nekom strehom na suđenju koristiti za 3-5 mjeseci), samo kaj je 'lakše' to komplostirati,, ko i one iz kuća
..kompostirati..
Inače pričala mi jedna bivša svekrva , kak je njena bivša sneha dok je još bila prava sneha, zapikla smreku iz kuće nakon kićenja i da se uspjela primiti. Ali to je bila neka tanja i niža smreka
Posljednje uređivanje od jelena.O : 27.11.2024. at 20:12
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom