i još sam nešto htjela napisati.
važno je pričati, pričati i pričati.
ne prepustiti ništa slučaju. o svemu što ih muči, što se dogodilo u školi
njima ili nekom drugom, u društvu, obitelji...
kad im se i ne da slušati, ja istamburam svoje.
na kraju krajeva, kad izađu iz te svoje pubertetske čahure,
kad ih puste hormoni i kad napokon progledaju,
vidiš da se sav trud isplatio,
sve ono što si ikad rekao ostane u njihovim glavama,
posloži se bez upitnika iznad glave.