S godinama sam shvatila da imam ne samo pravo nego i obvezu prema sebi i svojoj obitelji birati ljude s kojima se družim. Da imam pravo prekinuti ili ne nastaviti odnose koji me unesrećuju, crpe mi energiju, truju me ili mi jednostavno ne odgovaraju pa taman da se radilo o krvnoj vezi.
Nemam stotine prijatelja kao neki moji poznanici i savršeno sam se našla u Massimovoj pjesmi- Mali krug velikih ljudi. To je to. Imam te neke svoje ljude, divne ljude, prekrasne ljude. Nema im previše, ali ima ih i više nego dovoljno. Nisam osoba od stotine površnih odnosa. Imam sreću i da sam te neke ljude pronašla i u kolegama s kojima radim - odnosno mogu reći da radim s prijateljima.

Pažljivo biram ljude s kojima se družim. Odnose koji su bili prekinuti zbog nekih razloga smatram da su trebali biti prekinuti i ne diram ih. Nedavno sam dala šansu jednoj vrlo, vrlo bliskoj osobi (obiteljski) uz nadu da su se stvari promijenile i krenulo je dobro, a nastavilo se psihičkim maltretiranjem i odlučila sam da je to gotova priča. Imala sam dugo godina grižnju savjesti. Možda bih trebala, možda bih mogla, ali ne može samo jedna strana...treba i druga.

Mislim da konačno imam dovoljno godina da se ne moram nikome opravdavati zašto se s njim ne družim.