Kod mene su se različiti osjećaji mijenjali prema velikoj i maloj. Dugo me kopkalo zašto je to tako.
Npr. u fazi najgoreg predškolskog adhd-a, velika me ubijala, bila je naporna beskrajno, ja sam sve to preosobno shvaćala, ona je samo zujala bez smisla i forme, bojala sam se da nisam dorasla zadatku.
Tad mi se mala činila, koliko god tvrdoglava bila, mazni toddler s kojim imam neku "kozmičku" vezu, savršeno smo se razumjele. Pekla me, usput, savjest što takvu vezu nemam i s velikom.
A onda je vremenom velika počela sazrijevati i dolaziti na moju valnu duljinu, a mala je krenula od moje kopije nekim svojim putom koji mi se ne sviđa više tako jako.
Na koncu sam shvatila da nije problem u njima, nego u meni. Teško mi je bilo prihvatiti da nisu onakve kakvima sam ih u određenim periodima života zamišljala da trebaju biti.
Po mojoj mjeri, kako drukčije?