Nisam stigla pisati... hvala svima, baš divni postovi. Seni, tvoje sam procitala čekajući kod zubara i rasplakala se . Možda su ljudi mislili da se bojim . (A kao ne bojim se).

Sve ja to radim. I sve to ja zaboravljam raditi. Pa se tjeram da se podsjetim. Pa se umorim i vičem. Pa stanem i imam razumijevanja i vidim ju lijepo, a ne naporno. Ali jako veliku većinu vremena imam dojam da je stalno teška. I stalno očekujem probleme. “Majica koja viri iz rukava jakne” je konstanta, a ne izolirani slučaj. Tj. pitam se pretjerujem li ili ne... ali... “dobro jutro ljubavi” sam rekla krivim tonom. I prvi zvuk koji izgovori je iritantno vristece glasanje male životinjice koje znaci “nemoj mi se obraćati”. I da barem mogu reći to je jer se nije naspavala ili je buđenje bilo stresno ili nešto deseto što znam što je. Ali rijetko kad znam sto je. I onda nakon krivog “dobro jutro” kreće krivo “hoćemo se maziti, mogu te zagrliti?” - “pusti me na miru!!!”. Doručak je krivo složen, čaša je krive boje, količina mlijeka je kriva, odjeća je kriva, obuća je kriva, ne želi izaći iz stana, ne želi uci u auto... i nastavi tako do “večera je krive boje, ne želi piškiti ni prati zube, ne želi obuci pidzamu ni spavati”. Znam da ovo zvuci ko pretjerivanje i često samu sebe pitam je li to zbilja uvijek tako ili samo imam dojam jer je dosta često tako... ali definitvno je puno više od jednom je nešto krivo, prilicno sam sigurna da je 10x u danu nešto krivo zbog čega se vrišti. I znam da ne radim uvijek sto bi trebala, ali tako puno puta ni ne znam što bi ja sad trebala.

Mima, nisam očekivala riješiti nešto u jednom posjetu psihologu. Očekivala sam da će mi reći da dođem i drugi put. Ali nisu... a nije da nisam ništa poduzimala da sebe preispitam. Npr. išla sam na 20 sati radionica za roditelje koje su držali psiholozi. I to su bile jako male grupe, svakako su nas izresetali. Čitala sam puno sve te mudre knjige. Zvala telefone i slično. Ono, nekako mislim da sam pokušala steći neke roditeljske kompetencije, a većinu vremena imam osjećaj da nemam nikakve.

Da casa, ima oko 15kg s punih 5 godina. Možda malo vise, ali 16kg nema.

Evo, neki dan sam ju nosila od auta do vrtića, iako sam dosta daleko parkirala, nije vrištala, nije bila nikakva scena, nego tek toliko da joj tepam i da ju mazim. Pa je ušla u vrtić bez stisnutih šaka.
I tako, dan po dan.