1. razred: program i ocjenjivanje

[Peterlin]

Sad sam se sjetila da je bila jedna svađa u grupi mlađeg djeteta i to oko poklona učiteljici, prštale su optužbe da netko navija za poklon koji ručno izrađuje njegov poznanik, sukob interesa i to...domovina u malom .

Eh, da... ali za to isto ne treba grupa. Slično sam doživjela i bez grupe, hehehe... Cirkus! (U vrtiću je bilo nešto bolje društvo, ali neki problematični su bili i u vrtiću i u školi...). Nema druge nego se odmaknuti koliko god možeš i učiti djecu istom principu.

Natrag na topic - nadam se da je Zuska dobila odgovore koje je tražila. Osnovna škola nije samo gradivo nego i životna škola, ne samo djetetu nego i roditeljima. Mene su u nižim razredima sitnice bacale iz cipela, a onda sam se malo ohladila (iako bi u školi rekli da nikad nisam našla mjeru.) To je tako... Nekad odigraš kako treba, nekad bude pucanj u prazno. Sve to prođe i brže nego si mislimo, a onda dođu viši razredi, pa srednja škola i tako dalje... To je život. Radimo najbolje što znamo, a zapravo se rijetko možemo puno okoristiti tuđim iskustvima. Da me sad netko pita da li bih se vratila 12 godina unatrag i bila opet majka prvašića - bome, nisam sigurna da bi mi se to svidjelo. Djeca narastu, preuzmu svoj dio odgovornosti, a meni se jako sviđa komad slobode koji sam u međuvremenu dobila.

[silkica]

Inače sam doživjela da moje dijete zlostavlja jedna curica (iako nije riječ o razredu),i šutila sam jedno vrijeme.Ali to zlostavljanje je prešlo granice i sve se više produbljivalo i na kraju sam progovorila.Sada mi je žao što nisam ranije.Jer je moja šutnja koštala moje dijete i napravila više štete nego koristi.

[mitovski]

Eh, da... ali za to isto ne treba grupa. Slično sam doživjela i bez grupe, hehehe... Cirkus! (U vrtiću je bilo nešto bolje društvo, ali neki problematični su bili i u vrtiću i u školi...). Nema druge nego se odmaknuti koliko god možeš i učiti djecu istom principu.

Natrag na topic - nadam se da je Zuska dobila odgovore koje je tražila. Osnovna škola nije samo gradivo nego i životna škola, ne samo djetetu nego i roditeljima. Mene su u nižim razredima sitnice bacale iz cipela, a onda sam se malo ohladila (iako bi u školi rekli da nikad nisam našla mjeru.) To je tako... Nekad odigraš kako treba, nekad bude pucanj u prazno. Sve to prođe i brže nego si mislimo, a onda dođu viši razredi, pa srednja škola i tako dalje... To je život. Radimo najbolje što znamo, a zapravo se rijetko možemo puno okoristiti tuđim iskustvima. Da me sad netko pita da li bih se vratila 12 godina unatrag i bila opet majka prvašića - bome, nisam sigurna da bi mi se to svidjelo. Djeca narastu, preuzmu svoj dio odgovornosti, a meni se jako sviđa komad slobode koji sam u međuvremenu dobila.

Ja sam se vrlo brzo ohladila. Prvo polugodište sam se jako zapalila i bilo mi je strašno kako učiteljica ne želi ni pokušati razumjeti, niti doživjeti, niti pročitati nalaz psihologa. Pokušala sam doprijeti do nje a onda sam odustala, ne da mi se glavom kroz zid. Shvatila sam da moramo sami doma pokušati sve što možemo, hvala Bogu uz pomoć prekrasne psihoterapeutice, a kad bi situacija eskalirala onda bih definitivno morala ići na više razine. Pomirila sam se da je atmosfera u školi takva kakva je i to već godinama, teško da ja mogu što promijeniti osim dobiti čir na želucu.