Rodno neutralni odgoj i izrazavanje

[pulinka]

U mom djetinjstvu su curice koje su se igrale s dečkima kauboja i indijanaca, šišale "na tutu" i nosile tregerice sa zakrpama na koljenima jednostavno bile muškarače a taj izraz izvrsno opisuje mene i današnju kumu, prijateljicu od najranijih dana. Tzv. ženske igre i igračke nisu nas nikad zanimale, dobro se sjećam ženskog kutka u vrtiću s kuhinjicom i bebama za presvlačenje u koji nisam nikad zašla. Ali obje smo izrasle i odrasle u prilično ženstvene potpuno hetero žene.

Evo još jedne baš takve muškarače, odrasle sa pištoljima, autićima, kaubojima i konjima, uvek sa dečkićima kao najdrugarima, u zakrpljenim tregericama i sa kratkom kosom. Nikad nisam kapirala ženske igre, niti doživljavala ženske igračke.
Ali sam se uvek bunila kada me bake hvale kako sam baš prelep dečak , nikad se nisam osetila "u pogrešnom rodu", niti sam imala problem sa identifikacijom da sam "ona" a ne "on".
Jedino sam uvek žalila što nema više curica sličnijih meni, a nezgodna posledica mog drugarstva sa muškima je da sam sve prijatelje iz detinjstva kasnije percipirala maltene kao braću, i mada su mnogi izrasli u divne ljude, nikad nisam mogla da iz gledam kao neke potencijalne momke/muževe. Sa ostalim muškima nisam imala tih problema
Tj. valjda hoću reći da je unutrašnje osećanje rodne pripadnosti i seksualnosti baš takvo -unutrašnje, i nevezano za rodne stereotipove.
Zato sasvim shvatam i homoseksualne i biseksualne i transgender osobe, pa i aseksualne, i zaista mi se čini da je ta cifra od 10% prilično realna. Ali ne poznajem lično nijednu osobu koja bi bila gender fluidna ili gender neutralna onako kako sam ja to sebi predstavila (nekako valjda slično kao i Riri), pa sam, slično kako je neko napisao, puna preterano radoznalih pitanja.

[ina33]

Evo još jedne baš takve muškarače, odrasle sa pištoljima, autićima, kaubojima i konjima, uvek sa dečkićima kao najdrugarima, u zakrpljenim tregericama i sa kratkom kosom. Nikad nisam kapirala ženske igre, niti doživljavala ženske igračke.
Ali sam se uvek bunila kada me bake hvale kako sam baš prelep dečak , nikad se nisam osetila "u pogrešnom rodu", niti sam imala problem sa identifikacijom da sam "ona" a ne "on".
Jedino sam uvek žalila što nema više curica sličnijih meni.

Ima, ima... samo su valjda popustile pritisku "baka". Sasvim je OK bit takva curica. Društvo koje tvrdi da to nije OK, jer "prave curice" ovo ili ono - je u krivu. Isto i za dečke. Jer je to što rade "pravi muški ili ženski" - društveni konstrukt .

[pulinka]

Jer je to što rade "pravi muški ili ženski" - društveni konstrukt .

Znam, često se setim jedne davne TV emisije o nekom afričkom plemenu u kome je samo muškima dozvoljeno da nauče plemenitu veštinu tkanja .

Nego sam ja još strožija od tebe, meni nisu po volji ni roza pištolji ni rozi kao stilizovano uprošćeni autići "za devojčice", ni onaj rozi Lego friends sa primetno manje delova nego kod "muških" Legića za isti uzrast.
Prava rodna osvešćenost kako je ja zamišljam bi bila da prosto uđeš i - kupiš igračku za dete. Tačka. Bez pitanja kog je pola, bez podele na muške, ženske, bez muških i ženskih boja itd. Ali opet, postoji dobar deo roditelja i dece koji smatra izuzetno bitnim da igračka bude baš jasno rodno definisana, i nisam baš sigurna da je moje gledište i moje pravo preče od njihovog... Tu recimo nisam načisto sama sa sobom, imam li ja pravo da zahtevam da i drugima rodna neopredeljenost igračaka bude draga...