ni ja nisam naglasila da naravno ne dozivljavam svaku pozitivu toksicnom. pa poludila bih da me ne raduju lijepe pozitivne stvari i ljudi, ali u situaciji kad sit gladnome ponavlja da nije u soldima sve ili onaj zdrav bolesnom trubi kako samo moras biti pozitivan pa ce sve biti dobro i da si maltene sam kriv sto se osjecas lose jer eto si svojim nedostatkom pozitive prizvao sve sto te muci. to je po meni toksicna pozitivnost i vise je dozivljavam kao neko pametovanje s visoka.

ja recimo s druge strane imam problem da kad god mi je stvarno tesko ne mogu plakati i sram me je potuziti se nekome da mi npr. fale umrli roditelji jer sam zena od skoro 50 godina i ima ljudi kojima je puno teze nego meni. imala sam 21 kad je mama iznenada umrla i bas zbog te nesposobnosti da normalno tugujem sam dosla u situaciju da se sad godinama borim s tim nekim dijagnozama koje imam. cak i s psihijatrima mi je nelagodno govoriti o tome i imam osjecaj da pored kruha trazim pogace jer bar imam zdravog muza i djecu i budem li se previse zalila mogu i bez toga ostati. s druge strane se bojim i stalno veseliti tome jer se i onda plasim da bi to moglo nestati. znam, skroz sam zbrkana i konfuzna, ali stvarno se trudim da zivim sto normalnije i borim se sama sa sobom i uglavnom mi uspijeva. Da mi je netko u danima kad nisam smjela sama otici do 100m udaljenog ducana rekao da cu uspjeti sama letiti po svijetu i usput uzivati u tome rekla bih mu da je prepozitivan ili cak i lud. mozda bih mu u tom trenutku rekla da je i toksicno pozitivan jer bi me to jos vise gurnulo u depru

Beti, suosjecam i to iskreno. Moj Bubi isto nije dobro i borimo se svaki dan da zivi. Srce mu je bolesno, a i njegovih 15 godina nije malo, ali uz pomoc ljekova evo ga jos i danas tu, a vec sam se par puta oprastala s njim. I boli, bas boli pomisao da cemo se uskoro morati oprostiti. Ni o tome ne pricam sa svakim jer znam da je to nekom samo pas i da ne moze shvatiti da je on nasa obitelj, ali ni ne ocekujem to.