Čitam, puno ste napisale i sad me ulovila panika da ću zaboravit pitati dijete je li napisalo zadaću. Ja se nadam da će on to shvatiti da ću ja zaboraviti pa da će se sam sjetiti
Mislim da je summer spomenula nešto tipa - a šta da mu kažem da šta me briga je li oprao zube, njegovi su pa nek mu se pokvare ako ih ne pere (vjerojatno sam krivo prenijela, ali sam tako nekako shvatila) - ja zapravo neke stvari guram, guram, mučim se i kad pošizim upravo to kažem. Zanimljivo je da nakon toga dijete napravi tužnu facu, ali se bome i uozbilji i sam počne brinuti o tom nečemu, što god to bilo. Samo treba izdržati tu tužnu facu
Što se potencijala tiče - živjela sam cca 5 godina s potpuno iskorištenim svojim potencijalima (znam 100% da nisam mogla više od toga), ima u tome ljepote, ali ja ne znam da bih izdržala na duge staze. Isto tako, znam dosta ljudi koji su vrlo uspješni, al ne vidim da imaju baš puno vremena za ispijanje koktela. Budu u (visokoj) mirovini. Jedino samci i ljudi bez djece.
Uglavnom, ne mislim da postoji recept za sretan život. Možda da si netko uzme lili kao life coacha. Moj je cilj da mi dijete bude što samostalnije, da ima samopouzdanje, al i dalje mislim da mu neću pregledavati zadaće ako ne bude neki dramski program.
Upala mi u oči epizoda s biciklom - nemam dijete te dobi, mogu samo po sebi suditi. Nekad mi se čini da je važno iskoristiti moment, a poslije napisati tu zadaću. Naravno, ako dijete inače nije problematično. Možda ga potaknuti da odmah napiše zadaću pa da ima svo vrijeme svemira za vožnju biciklom.
Morat ću pročitati ovo za par godina. Sigurna sam da se neću slagati sa samom sobom

Ostao mi je strah da ću zaboraviti pitati je li napisana zadaća.